Бесједа јеромонаха Василија, игумана манастира Михољска Превлака, у петој недељи Часног поста, која је посвећена Преподобној Марији Египћанки
У име Оца и Сина и Светога Духа, оци, браћо, сестре, децо, Христос васкрсе! Ево нас у још једном дану који нам Господ даде на спасење и на преображај. Видимо да власти овога света граде путеве којима нам олакшавају да се повежемо једни с другима и да заједничаримо, па и у овом тренутку. А и Црква гради путеве којима нас повезује љубављу и истином.
Гради путеве једних ка другима и путеве ка Царству небеском, ка извору свих добара, ка Исусу Христу. И прошле недеље видесмо један од тих путева које је Црква саградила, који нам је објавио Св. Јован Лествичник — Лествицу од земље до неба, 30 степена духовног живота, којима се од овог света прелази у свет вечне истине.
И у време поста нам Црква управо пружа сећања на ту Лествицу, јер смо у време поста најспремнији, најспособнији да кренемо тим путем, бар један степеник, па полако, уз Божју помоћ, да стигнемо и до краја, не својим трудом и својим способностима, већ управо милошћу Божјом и даром Цркве, даром Христа, Бога нашега. А и данас нам Црква нуди један пут, пут ка спасењу, пут величанствен и нама зароњеним у бриге овога света помало и нестваран, али пут кратак и силан — нуди нам житије Св. Марије Египћанке, нуди нам пут покајања, пут од кала, блата, греха до највеће неземаљске чистоте.
Света Марија је тај пут у целости прешла и објавила нам да људској природи то није немогуће. Ствар је само воље и ствар је силине покајања. Од малена бунтовна, са 13 година већ напушта родитељски дом и одлази у велики град, где је хвата дух овога света и она у греху проводи године своје младости.
Али се дух Божје љубави коснуо њеног срца и она, променивши ум свој, преобразивши га, отворивши духовне очи, видевши своју нечистоту, не паде у очајање као људи, већ храбро крену путем покајања. И 46 година је она показивала Господу да жели да буде с Њим више него да служи себи и својим страстима. И ево, ми овог јутра мало трпимо хладноће и праведно је да нешто претрпимо ради Господа, а кад се сетимо да је Света Марија 46 година сваке ноћи у пустињи, која је дању бивала врела и где је изгарала, немогући себи хлад да нађе, а сваке ноћи дрхћући у хладном песку који се врло брзо охлади — и све то издржавши без угодности, у храни, у лепом оделу у чему је све уживала кроз своју младост — она је своју природу преобразила и учинила се изнад овога света. Више ни простор, ни време, ни мисли људске које нису могле остати сакривене од ње — постала је већ пуна Духа Светога и постала је од велике грешнице пример целомудрености и нама показала тај пут, пут покајања, који почиње од виђења свога греха. Али кроз виђење свога греха и виђење Божије доброте и љубави, попут ове грешнице коју смо чули данас у Светом јеванђељу, која је такође кроз многе грехе спознала Божју љубав. И Господ нам, кроз оне речи упућене фарисеју Симону, који ту љубав Божју није осећао, заустављао се само на гресима, и то не гресима својим, већ гресима других људи, јавио му је: „Симоне, онај коме се више прашта, тај више и воли.“
И у ово време, већ на финишу Великог часног поста, Господ нам кроз Цркву своју — а то смо сви ми — износи овај силни пут до Царства небескога, пут покајања, пут неизмерне Христове љубави, Kоји и грешнике милује и не одбацује никога ко затражи милост. А сви смо у тој потреби — и они који су много сагрешили, и они који нису много сагрешили, јер кроз свакодневне мале грехе душа такође може да окосни у греху и да без икакве потребе за покајањем промаши свој пут и циљ. Али кад видимо мноштво Божје љубави, да њој припаднемо, да се њој устремимо, да би нас и обасјала светлост Христовог Васкрсења — да се помолимо и Светој Марији Египћанки, која је познала ту Божју љубав, која је скоро пола века служила у патњи телесној, али радости духовној, да и ми осетимо део те радости кроз наш мали подвиг покајања. Господ, знајући нашу слабост и наше могућности, за тај мали подвиг даће нам велику радост, као што је у Јеванђељу и обећао да је дошао управо ради грешника, а не ради праведника којима не треба покајање, и ономе верном слузи који је у маломе био веран, над многим ће га поставити.
Зато да не очајавамо, да не малакшемо, него да похитамо ка том извору доброте, извору љубави, ка Господу нашем Исусу Христу, Kоме нека је слава са Оцем и Духом Светим у све векове. Амин.
Извор: Михољска Превлака
Фото: Архива
