Јеромонах Макарије-игуман манастира Савина и овог петак је вјернима бесједио након Акатиста Мајци Божијој.
Говорио је о подвигу, смирењу и истинском покајању као начину нашег повратка Богу.
„У списима великог новојављеног светитеља ,светогорца и истинског подвижника – старца Јосифа исихасте за кога је већина нас чула и нешто прочитала о њему, посебно о подвижничком животу шта је истинска молитва, истинска вера, прочитали смо нешто. Дакле, прочитали смо, али важније од тога јесте да применимо оно што прочитамо. Ако будемо само они који читају, а не примењују у свом животу и пракси, онда за нас то неће значити ништа и бићемо потпуно празни без истинске радости у Христу, јер живот у Христу јесте подвижнички живот и благодат Божија неће доћи на онога ко је у овоземањском покоју. Бог тражи од нас подвиг и ми то приносимо Њему по својим моћима и пост и молитву и у овом Великом посту колико можемо. Наравно, увек можемо више и треба да се трудимо више, јер оно што спутава човека у подвигу јесу пре свега његов сопствени егоизам и самосажљевање, кад је човеку жао самога себе, па му је жао да мало више пости, па му је жао да се мало више моли, мало мање спава и тако сажаљевајући себе, ми снисходимо сами себи и кроз то оправдавамо себе и у својим гресима и на крају, ако наставимо тако да живимо, наш живот ће бити потпуно бесплодан. Зато морамо да обратимо пажњу на свој живот и да захтевамо од себе много више од онога што ми пружамо.
Старац Јосиф исихаста, имао је једну дивну мисао која говори шта је то истинско смирење. Истинско смирење јесте темељ свих наших подвига. Оно што нема у себи смирење, односно нема за циљ, пре свега Христа, дакле ако нема смирења у нашем подвигу, сви наши подвизи биће узалудни и промашени. Морамо о томе да водимо рачуна, ако хоћемо да идемо истинским путем ка вечном животу. Да се пењемо ка небу. Ка царству Божијем. Ка сједињењу са Христом; односно, то није ништа друго него љубав о којој ми много причамо, али мало знамо, јер љубав је истински Бог који се усељава у наша срца. Старасц Јосиф каже да је истински смирен човек, онај који сваки пад претвори у победу. То је за нас помало нелогично. Како ми да претворимо пад у победу, јер пад у грех и било који пад у духовном смислу за нас често значи некакав пораз, а не победа. Он још то тумачи да онај ко је горд, киме је овладала гордост, он у паду остаје, да лежи у греху и неће да устане из греха из разних разлога; прво што му се тај грех свиђа и друго што он сматра за себе да он није могао да падне у грех.
Грех, односно гордост потпуно заслепљује ум, јер ђаво мисли за себе да је он најлепши и најбољи. Удаљен од Бога, потпуно. У такво стање и ми можемо да паднемо управо када се наш ум заслепи нашим егоизмом и мишљу о самима себи. Зато је потребан подвиг. Распињање себе са страстима и жељама. Тако се долази до Христа. Православље је подвиг. То доноси плодове. Ништа сем тога не доноси плодове. Не може се улежати у овоме свету, а бити у заједници са Христом. Мора да нас жуља овај свет и да тежимо ка Христу и вечном животу. Наш живот, како каже апостол Павле није овде, него чекамо вечни живот. Овде не тражимо утеху, а онај ко схвати дубљи однос са Богом у свету и не тражи утеху, него чека утеху која ће му доћи у вечном животу.
Како да обајснимо ову мисао старца Јосифа исихасте шта је истинско смирење? То је, дакле, када сваки пут кад а пад претворимо у победу. Једини пут повратка Богу јесте покајање. Не постоји други пут којим бисмо могли да се вратимо Богу и Бог је дао тај пут покајања да бисмо могли да се вратимо Њему послије пада у било који грех. Друго што је важно јесте да грех нема ништа заједничко са Богом. Ако ми лежимо у греху и падамо у грехе, ми нисмо са Богом. У том лежерном стању живе људи који су обманути, који су у прелести и мисле да ће, без обрира на њихове грехе, Бог да их спаси. Бог неће да спаси ако ми сами не желимо да се спасимо и боримо против греха.
Повратак Богу је кроз истинско покајање. Не лажно и не млако, него истинско, свим срцем и свим својим бићем.“
Ову душекорисну бесједу Савинског игумана, препоручујемо да у цјелости послушате на страници „Радија „Светигора“.
Приредила Лана Остојић
