Треће овогодишње великопосно предавање, које Саборни храм Светог Јована Владимира и Црквена општина Бар традиционално организују током Часног поста, у суботу 14. марта 2026. године одржао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
Прота Гојко је у крипти Саборног храма говорио на тему „Постепеност поста“, поучавајући сабране да има вријеме кад се молимо, кад се кајемо, а има вријеме кад славимо Бога. Указујући на основну грешку фарисеја, књижевника и садукеја да су се они појављивали као власници Божје воље, подсјетио је да је Христос исцјелио у суботу човјека који је 38 година био парализован:
„Пазите, чекао је суботу и чекао је 38 година! Гдје је био Бог овоме болеснику 38 година? Је ли било разлога да тај каже да Бога нема – 38 година парализован?! Шта је тај човјек требао да мисли о Богу, гледајући све људе који иду нормално поред њега, који могу да ходају? И сад тога човјека помињу сви људски нараштаји, а ови тадашњи попови или теолози кажу: Што си га исцјелио у суботу? Они не виде шта се десило, они се само држе правила. Е, тако и ми некад пост схватамо: пост је период у коме се не смије ово, не смије оно, а треба ово, треба оно… И ми заборавимо гдје смо кренули, да идемо према Христу који ће да васкрсне. Он неће васкрснути од мојих метанија. Господ васкрсава од своје силе. Господ васкрсава зато што је Он Бог а ја сам пред њим црв.“
Подсјетио је прота и на многе замке са којима се срећемо на путу да би Велики петак дочекали стојећи пред распетим Богом: да мислимо да сам безгрешни, да нема везе што смо грешни те да све можемо постићи својим трудом. Псалм 85, 11 стих каже: Господе, учини да се мили срцу моме, бојати се имена твога. На другом мјесту каже: Нека буду угодне ријечи уста мојих теби Господе.
„Могу ја да клепећем пред оном иконом цио дан, али Боже учини да ти буду миле ове ријечи, јер у противном ја нешто отаљавам. Ја имам неку молитву коју треба да ишчитам и одох даље. Него кад станем пред ону икону, кад ишчитам све оно што имам да ишчитам, да кажем: Боже, чуј ово што сам ишчитао, нека ти буде мило ово што сам сад овдје рекао… и учини да се мили срцу моме бојати се имена твога. Значи, Боже, омекшај ово срце, ја то не могу по својим моћима. И онда се философија поста од једне трке: седам недјеља поста, знам кад је Васкрс, 12. априла, до тада ћу да испланирам кад купујем и кад фарбам јаја, кад идем у цркву, кад ћу да се исповједим, све је испланирано, претвара у прилику да у тих седам недјеља једном барем од срца кажем: Господе, учини да ово што причам, ово што се трудим, да буде Богу мило. То може Бог да учини, то ми нико не гарантује, то се ја ни са ким не могу договорити да ће бити нешто добро… У једном филму се каже: Ко је власник нашега времена? Ко је власник наших дана? Господ Бог! Али Он од нас неће да направи овај непокретни сталак, Он ће нас овако грешне да учини активним учесницима Његове милости“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
Весна Девић/Дејан Вукић
Фото/видео: Дејан Вукић
