У Манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци код Тивта у трећу недјељу Часнога поста – Крстопоклону, братство ове светиње са вјерним народом служило је Свету литургију. Прије причешћа вјерних о. Јосиф је бесједио о Часном крсту и појаснио зашто на половини пута до Страсне седмице — Црква пред нас износи Часни животворни крст.
Бесједу о. Јосифа из Манастира Светих архангела на Михољској Превлаци преносимо интегрално:
Крст као Утеха и Снага
У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Браћо и сестре — ево нас на половини Часног поста, на половини пута ка оној Великој и Страшној седмици, Седмици страдања Господњег. У којој је све Велико: од Понедељка, кроз Велики петак, кроз Велику суботу — до највећег и најузвишенијег дана Господњег Васкрсења, те прве Недеље, која је за нас постала најважнија недеља у нашем животу.
Тада ће наш поглед бити уперен на страдања Господња, у све оно што је Он у тим тренуцима учинио за нас — у Његово велико понижење, у то што је понео последице свега онога нашега: наш дуг, наше слабости, наше немоћи, последице нашег греха. Он ће то понети у тој Седмици. И ми ћемо тада ходити за Њим, гледајући у Њега, заборављајући све ово наше.
А ево сада, док смо на половини пута до те Седмице — Црква износи пред нас Часни животворни крст.
Зашто Црква износи Крст
Износи га — не да би нас уплашила, не да би нас траумирала, не да би нас доводила у неке незгодне ситуације, да склањамо поглед од Бога, да бежимо или да се стидимо Крста. Већ да бисмо се под Крстом одморили, укрепили снаге за предстојеће дане, да бисмо се утешили. Јер свака православна хришћанска душа — душа која је у Светој тајни крштења сједињена са Богом, са Господом Исусом Христом и са Његовим Оцем и Духом Светим — свака таква душа под Крстом налази утеху. У Крсту налази храну своју, надахнуће своје за овај живот — за живот хришћанина, који никада није био лак, нити треба бити лак.
Јер у животу хришћанина јесте крстоношење. Сваки православни хришћанин јесте крстоносац, сваки који следи за Господом Својим. Сваки који чује речи Господње — које смо управо и данас чули — о тој потреби одрицања од себе. Не одрицања зато што Бог жели нешто да одузме од нас, него зато што жели да нам дарује од Себе, жели да нам дарује оно најузвишеније. И Он нам саветује, па и заповеда, да се одрекнемо свега оног што спречава да се Он усели у нас — свега онога лошег, свега оног што нас везује само за земљу. Јер мада сама земља и уживање у њој није само по себи грешно, земаљске сласти и све ово богатство често нас везују — везују нам руке и ноге, вежу нам главу, приковавају нас за земљу. И тада — мада смо и сами за то криви — не можемо да уздигнемо главу своју ка Небу, ка Оцу своме, ка тамо где нам је вечна кућа, тамо где нас чекају сви Свети, где нас чека Пресвета Богородица, сви наши Свети преци који су живели носећи Крст свој — узвишено, достојанствено — не било какав крст, него Крст часни.
Крст који води у златну слободу
И тај Часни крст који нас води у златну слободу — у слободу одробљавања овоме свету, одробљавања страстима, одвезаности од свега што је пролазно, од свега што је трошно.
Користећи Крст Господњи, који нас одводи од свега тога — мада то можда није увек угодно, понекад је болно у телу, понекад и душа страда, пати се, мучи се због својих сагрешења, мучи се због тога што колико год се трудила, не може довољно да испуњава заповести Господње, увек сагледава сопствено несавршенство, сопствену недовољност, слабост и немоћ — али у исто време не сме да остане само на томе. Гледајући своју немоћ и честа бројна издајства и грехе, човек треба да се сећа велике милости Господње. Треба да се сећа Његова Часног крста — Крста где је Он пројавио максималну љубав према нама.
Ни један други бог — измишљени бог, сви ти силни богови које су људи измишљали и који су често били плод обмане оног једног палог духа, који себе нама представља за бога — сви ти измишљени богови не могу се поредити са нашим Богом. Не могу се поредити са оним што нам је Он даровао, са оним чиме нам је посведочио Своју истину, Своју љубав, Своју правду. И у свему томе налазимо велику утеху уз овај наш привремени живот. И ма колико тешки били ти дани, и ма колико пута се себи чинимо као да нема светла на крају тунела — никад не треба да поверујемо у то. Увек треба да будемо загледани у Крст Господњи и у Крст наш. Да у том нашем крсту — било невољном, који је много теже понети, било вољном — видимо тачку сусрета с Богом. Тачку где нас Он лечи, где нас чисти, где нас ослобађа и прави места у нама, у нашој души, да Он дође да се настани у нас.
Да бисмо овде поживели као деца Божија, као синови и кћери Оца Небеског, као браћа Господа нашег Исуса Христа. Да бисмо поживели носећи тај наш Крст — који је свакоме дат. Јер Крст носити нама је суђено, као што каже Владика – песник, Петар Други. Ми то не можемо да избегнемо — и то је наша судбина у позитивном смислу те речи. То је нешто што нам је одређено, то је наша Слава.
То је лудост пред светом — али је у ствари сила Божија, премудрост Божија. Оно што за свет означава понижење, губитак и пораз — то је за нас Победа и Слава. И ми смо у Распетом Господу Исусу препознали истинитог Бога, истинитог Цара — Њега Који виси на Животворном дрвету крста, Њега Који је ту са нама и Који ће бити са нама до краја света и века и у бесконачне векове.
Не бојте се и не стидите се
И да се не уплашимо од свих тих притисака који се врше на нас. Од тога што понекад изгледамо као безумни пред светом — носећи и целивајући Крст Господњи и сваки тај наш крст који нам је дат. Да се не стидимо. То ће пред светом увек бити лудост. Али ми не угађамо свету, ми се не боримо само за ово пролазно — ми се боримо за оно вечно, за вечни Божански живот који нам је, у мери у којој је свако од нас овде припремљен и отворен, дарован у Цркви Његовој, на овој Божанској литургији, дарован нам у Јеванђељу, Светој речи — све оно што нам је већ сада предукус Царства небеског, дано нам је и овде.
И данас ћемо се причестити Њиме, сјединити се са Њиме — са Њиме Распетим. Али не само Распетим, јер ту није крај Његов, ту није крај наш. Јер да је све остало на Крсту, да је све остало у Гробу — ми бисмо били најјаднији од свих људи. Али Господ је Васкрсао. И ми полако идемо ка томе дану — припремајући се да га доживимо у нашој мери, можда малој, али нека то зрно вере у Васкрсење, та истина Васкрсења, дотакне нас и овог Часног поста. Да и ми будемо сведоци Распетог, Умрлог — али и Васкрслог Христа. И да заједно у Њему и са Њиме наследимо Вечно спасење.
У заједници са Оцем Његовим Небеским и Животворним Духом Његовим — Пресветој Тројици, Којој нека је слава сада и увек и у векове векова.
Амин.
Извор: Манастир Михољска Превлака
