Свештеник Јовица Вукасовић, службеник ЕУО Митрополије црногорско-приморске, одржао је јуче у Ризници Српске православне Црквене општине Котор предавање на тему „Значај Часног Крста за Васкршњи пост“.
Предавања су током Васкршњег поста у Ризници, при Цркви Св. Николе, традиционално сваког четвртка, а како је најавио архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј-ставрофор Немања Кривокапић, поздрављајући присутне, сљедеће ће одржати архијерејски намјесник подгоричко-колашински, протојереј-ставрофор Гојко Перовић.
„У животу сваког хришћанина, или како то наш народ каже, сваког ко се крстом крсти, Часни и Животворни Крст представља центар нашег живота и прати нас током цијелог нашег живота. Од тренутка којим постајемо чланови Цркве, а које се у нашем језику предивно назива крштење, па све до наше смрти, прати нас Крст. Он је дио наше свакодневнице, дио наше молитве. Са њим устајемо и лежемо, са њим идемо на посао. У њега смо загледани у тренуцима тешкоћа, њиме се осјењујемо, и на крају, када напустимо овај свијет, када починемо од свих дјела, будемо положени у земљу, али под знаком Часног Крста, који се налази на надгробним споменицима“, казао је о. Јовица.
Он је поучио да смо живећи Крстом, дужни и да га изображавамо и да га по Христовим ријечима узмемо на себе, понесемо и носимо.Нагласио је да узети Крст на себе значи прихватити позив Спаситеља, односно, добровољно се одрећи себе и својих жеља, те напустити лоше навике.
”Бити хришћанин значи распети се са Христом, понијети бреме, на начин како га је Христос понио“, рекао је о. Јовица.
Казао је и да се данас често поставља питање због чега данашњем свијету толико смета Крст.
„Хришћанин добровољно пости, одриче се уживања, блудничења, неморала. Добровољно се зарад свог спасења одриче много тога што данашњица нуди. Ми себи добровољно ускраћујемо мрсну храну, добровољно недјељом рано устајемо и идемо на Литургију, бирамо да ступимо у брак и рађамо дјецу. Вјежбамо да не кажемо свима шта нам је на уму, па и када нас неко вријеђа или се не слаже са нама. Све се то данас посматра као нешто што је примитивно, што је застарјело, што просто није модерно. Данашњица нас позива на уживање, на право да кажемо шта желимо, да се боримо за своја права, слободу говора, слободу мишљења, увјерења, родне припадности и одређености. Многи појмови као што су уздржање, смирење, трпљење, пост, непознати су језику данашњег човјека.”
Подсјетио је на житије Свете Марије Египћанке и на то како се ње дотакла сила Крста.
”Она, египатска блудница, кренула је у храм да види Крст, будући да је био празник Воздвижења, и није могла да му приступи. Изашла је напоље и горко заплакала. У том тренутку сила Крста дотакла је и њено срце, које је до тада у гријеху лежало. Сјетила се свих својих гријехова и одлучила да је вријеме за покајање и преумљење. И тако једна од блудница постаје једна од највећих подвижница, која је 47 година живјела у пустињи, хранећи се оним што је тамо нашла. Њен живот и њено житије Црква нам поклања на почетку и пред крај поста, као савршени светионик и водич кроз наш живот у Христу, кроз вријеме подвига, поста и покајања“, рекао је о. Јовица.
Како је казао, из ове приче се види да нас Христос никада не оставља.
„У свакој патњи, када наиђу буре, олује и невере, увијек имамо сигурну луку, нашег Спаситеља. Свети Никодим Светогорац нам поручује да кад год наиђе борба цјеливамо Часни Крст и она ће нестати, јер је крстом Христос побиједио смрт и гријех. Не смијемо бјежати од Крста, нити се плашити да га понесемо, јер је Крст најбољи показатељ слободе. Крстом дође радост цијелом свијету, јер нас ради, претрпјевши крст, смрћу смрт разори. Не заборавимо да је Христос све то претрпио због нас и због нашег спасења, али добровољно.”
Приводећи предавање завршетку, констатовао је да се из свега реченог може закључити једно— Крст није неки облик, символ или реликвија. Крст је начин нашег живота и постојања у Христу.
„Не заборавимо ни то да нас Света Литургија не подсјећа на нека чуда из Христовог живота. Са њима се упознајемо кроз Свето Јеванђеље. Света Литургија нас подсјећа искључиво на крст и на васкрсење Христово, јер нам се тиме отвара Рај. Чуда су неопходна како бисмо повјеровали у Христа, али нам је Крст неопходан како бисмо живјели и постојали у Христу”, закључио је парох морињски, јереј Јовица Вукасовић.
Извор: СПЦО Котор
