Јеванђелски одјељак Недеље Месопусне (Прича о Страшном суду, по Матеју 25, 31–46) показује нам Христа не као строгог судију који пребројава преступе, него као Цара љубави који открива истину људских срдаца. Мјерило суда је једноставно и потресно: „Огладњех, и дадосте ми да једем…“
Спасење или погибао не одређују се теоријама и умовањима, него нашим односом према самоме Христу, онако како се тај однос пројавио у „најмањем брату“ (човјеку).
Црква поставља овај одјељак пред сам улазак у Велику Четрдесетницу (велики пост), да би нас подсјетила да је пост без милосрђа празан и бесплодан.
Наше богопоштовање се не ограничава у зидове једног храма, него се наставља на путу, у болници, у затвору…
Истовремено, у последњим редовима овог одјељка помињу се два стања: „вјечна мука“ и „вјечни живот“.
Често замишљамо пакао као казну коју Бог намеће. Међутим, Свети Оци другачије осветљавају ову тајну. Свети Исак Сирин пише:
„Пакао је бол љубави. Они који се кажњавају у геени[1], бивају бичевани љубављу.“ То значи да иста љубав Божија, која је свјетлост и радост за оне што је прихватају, постаје бол и мука за оне који је одбацују.
Свети Максим Исповједник објашњава да Бог „све људе подједнако воли“, али да учешће човјека у тој љубави зависи од његове сопствене слободе.
Бог никада не престаје да воли; човјек, међутим, може престати да одговара на ту љубав. У томе се налази драма. Пакао није одсуство Бога, него немоћ за заједницу са Њим.
У истом духу, Свети Григорије Богослов наглашава да је „Бог свјетлост за оне који се очишћују, али и огањ за оне који остају нечисти“. Иста је свјетлост, али са другачијим доживљајем.
Вјечни живот није просто трајање без краја; он је однос љубави, заједница са Христом. А пакао је одбијање те заједнице.
И наш савремени светитељ, Свети Софроније Есекски, преноси исту поруку: „Вјечни живот јесте познање Бога као љубави; а погибао је затварање човјека у самога себе.“
Човејк који није научио да воли, не може да поднесе бескрајну љубав.
Прича о Страшном Суду, дакле, јесте откривење. Јер ће нам Христос показати какви смо заиста постали. Ако смо научили да Га препознајемо у гладном, у странцу, у болесном, тада већ сада живимо вјечни живот. Ако смо, пак, затворили своје срце, тада већ сада окушавамо самоћу и одвојеност.
Превод: Никола Гачевић, протопрезвитер
Извор: Отисци доброте
