Светлог уторка Васкршњом литургијом у Цркви великомученика Ђорђа под Горицом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, старешине овог древног храма и ђакона Луке Павићевића.
За пјевницом на литуријске возласе одоварали су појци Цркве Свето Ђорђа.
По отпусту сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Гојко Перовић.
„Нас гради и спасава, браћо и сестре, ова Света служба Господња. Црква не може љепше да изрази истину да пред Христовим гробом и Његовим Васкрсењем вријеме стаје, него што је то устројила у богослужењу. Од васкршњег јутра па све до суботе, свака служба носи исту радост и исти смисао. Не само по пјесмама које пјевамо, него и по томе што Светом причешћу приступамо као да је први дан. Цијелу ту седмицу живимо као један велики, непрекинути дан Васкрсења. Тада више нема ријечи о нашим гријесима, недостојности и пропустима. Све смо то принјели и завршили до Велике суботе, пратећи Христа у Његовим страдањима. А када Христос васкрсне — ту свака друга прича престаје. Васкрсење постаје центар свега.
Чему нас то учи? Учи нас да је љубав Божија већа од сваког нашег гријеха. То, наравно, не значи да више не треба да се исповједамо или да не пазимо како живимо. Напротив — али ови дани нас подсјећају да је вјечни живот и радост Васкрсења изнад свега осталог, и да све друго бледи пред том истином.
Ова дивна порука нас упућује на то да је Света литургија и наше учешће у њој — кроз Свето причешће — једини истински православни пут. Тако нас Црква учи: Бога не упознајемо само ријечима, књигама или размишљањем, него прије свега живим учешћем у Литургији, са вјером и љубављу.
Из те вјере и љубави природно долази и припрема. Не треба нико посебно да нас подсјећа да се припремимо ако истински вјерујемо и волимо Бога. Нећемо пред Њега доћи немарни и расејани, него ћемо се потрудити да будемо сабрани, чисти и достојанствени — колико можемо. То је права припрема. Али лако се деси да се припрема претвори у пуку формалност: да прочитамо нешто, поклонимо се, цјеливамо икону и помислимо да смо тиме зарадили Причешће. Не — Причешће није награда за формалност, него дар Божије љубави.
Видите, све остало може помоћи, али не може гарантовати сусрет са Богом. Можемо стајати пред величанственим храмовима, дивити се љепоти манастира, читати књиге, слушати проповједи — све то може да нас покрене и пробуди. Али ништа од тога не даје оно што даје Литургија. Само ако са вјером и љубављу приступамо Светом причешћу — ту истински сусрећемо Бога. Све друго може да дође уз то: и знање, и умјетност, и љепота. Али без Литургије, све остаје празно. Видимо то и на примјеру хришћанског Запада — пуно величанствених храмова, катедрала, спољашње љепоте од које застаје дах. А ипак, ако се изгуби жива Литургија, све то може остати без унутрашњег живота.
Зато наше православље није у томе што неко други нема, него у овоме што ми имамо — у овом сабрању, у овој живој заједници, у Литургији коју данас служимо. И као што један пјесник лијепо каже: зар бисмо пристали на немоћу и тишину свијета, на хладноћу камена и грађевина, на понављање без живота — да нема Васкрсења? Јер Васкрсење је оно што све оживљава, што свему даје смисао и истину.
Зато, браћо и сестре, држимо се Литургије, држимо се Христа Васкрслога — јер ту је живот, ту је истина, и ту је спасење“, поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
