Спомен Преподобног оца нашега Тита Чудотворца
Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и послушности, да овим врлинама превазиђе не само братију него и све људе. Затим постаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост, да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства.
У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје врлине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.
Страдње Светих мученика браће Амфијана и Едесија
Свети мученици Амфијан и Едесије беху рођена браћа, из града Патаре у Ликији[1], од родитеља знаменитих но незнабожних. Родитељи их послаше у Вирит[2] ради изучења светских наука. Они тамо провођаху дане своје младости чесно, кротко и целомудрено. И сви се дивљаху њиховом беспрекорном животу. Одбацујући нарави својствене младићима, они по мудрости и чистоти живота беху слични чесним старцима. Због тога и не бише лишени благодати Божје: у њиховим срцима засија светлост познања истине, и они стадоше увиђати лаж незнабоштва и назирати истину хришћанства; и жељаху да све сазнаду о истинитом Богу – Господу нашем Исусу Христу, и да постану слуге Његове. Кад се из Вирита вратише дома, они затекоше свога родитеља као старешину града Патаре, и оданог незнабоштву. Па не могући живети више са незнабожним родитељима и сродницима, они тајно одбегоше од својих, оставивши Христа ради родитеље и дом и имање и све сласти живота. И вођени Духом Божјим они дођоше у Кесарију Палестинску. Тамо нађоше богоугодног презвитера хришћанског Светог Памфила, који потом пострада за Христа (види 16. фебруар). И њему се поверише да их научи духовној философији. И он их научи светој вери, и упознаде са свима хришћанским тајнама, па их просвети светим крштењем. И они живљаху са својим учитељем Светим Памфилом поучавајући се закону Божјем дан и ноћ и упражњавајући се у подвизима хришћанским.
У то време цар Максимин[3], ватрени незнабожац и мрзитељ истинитог Бога, стаде љуто гонити Цркву Христову. И настаде велика смутња на Истоку: хришћане су убијали на све стране. Због тога су многи хришћани напуштали своје домове и градове и крили се, а многи су се добровољно предавали у руке незнабошцима и из љубави за Христа примали мученички подвиг. Међу овим другима беше Свети Амфијан. Овај храбри јуноша телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када у Кесарији, као и по осталим градовима и покрајинама, по царском наређењу кнезови позиваху грађане да сваки поименце принесе жртву идолима у идолским храмовима, због чега хришћани беху у великој невољи, храбри Амфијан, не говорећи никоме ништа, тајно изађе из скривалишта где се хришћани беху сакрили, и оде у идолски храм у коме кнез Урбан баш тог часа приношаше жртву идолима. Амфијан небојажљиво приђе Урбану, ухвати га за десну руку, којом овај држаше жртву, и викну му смело са неком божанском влашћу да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога.
Овај смели подвиг Амфијанов многе верне утврди у вери, а неверне, нарочито самог кнеза, силно разгневи и разјари. Зато га војници зграбише као вуци овцу, и немилице тукоше по устима и по лицу и по целом телу, па га на земљу бацише и ногама газише. Затим га у тамницу вргоше и у окове ставише.
Сутрадан Свети Амфијан би изведен на суд. Кнез га саветоваше да принесе жртву идолима, али војник Христов показа се несавладљив и непобедив. Обесише га о дрво, и оштрим гвозденим справама цело му тело све до самих костију састругоше, па га гвозденим штаповима тукоше по лицу и по врату и по грудима, и лице му беше све у ранама тако да га нико од познаника није могао познати, и ребра му беху сва поломљена. А он не престаде у мукама громко исповедати име Исуса Христа, као да у туђем телу страда. Затим му памуком, оквашеним у јелеју, ноге завише па запалише, и страдалник горећи топљаше се као восак. Али га ни ово мучење не могаше победити, него он са још више смелости и громкије слављаше Христа и изобличаваше и кораше незнабожачко безбожје. Потом га опет вргоше у тамницу.
Трећега дана, иако је свети страдалник једва био жив, мучитељи га опет ставише на муке. Али он остаде чврст и непоколебљив у исповедању вере. Онда кнез нареди да га баце у море. И мученика одвезоше насред пучине, везаше му камен о врат, па га у море бацише. А море се тог часа узбурка, и земља се затресе, и град се усколеба, и све спопаде силан страх, а таласи морски изнеше тело мучениково на земљу пред капију градску.
Тако пострада и сконча Свети мученик Амфијан у петак, 2. априла 306. године.
После тога бише похватани и остали хришћани, и Едесије брат Светог Амфијана. Неки од њих бише одмах стављени на разне муке, и тако скончаше, а неке послаше у бакарне руднике у Палестину. Међу овима беше и Свети Едесије. После пак неког времена би Едесије одведен у Александрију у Египат. Једном он виде у Александрији кнеза Јероклеа где на тргу суди хришћанима свирепо и хришћанске монахиње, целомудрене девојке и чесне жене, раздаје најбестиднијим развратницима на поругање. И испуни се свести Едесије ревношћу, и пред свима полете на кнеза, удари га руком по лицу и обори на земљу, грдећи безбожног судију за неправедно суђење. Због тога га присутни одмах дохватише, и на љуте муке ставише, па у море утопише, као и његовог брата Светог Амфијана.
И тако Свети Едесије са Светим Амфијаном доби венац победе од Христа Спаситеља нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
Пострадаше око 306. године.
Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски
НАПОМЕНЕ:
[1]Ликија – покрајина у Малој Азији.
[2]Вирит или Берит – финикијски град, чувен у старини као расадник просвете и образованости. Сада Вирит – Бејрут важан трговачки центар на истоку Средоземног мора (и престоница државе Либана).
[3]Цар Максимин Дака, царовао од 305. до 313. године
