На празник Задушница, када се Црква Христова нарочито молитвено сјећа свих који су се упокојили у нади на васкрсење и живот вјечни, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служена је Света заупокојена литургија. Светом службом началствовао је протојереј Никола Пејовић, старјешина храма, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, као и ђакона Ведрана Грмуше и молитвено учешће вјерног народа.
У својој бесједи, прота Никола је подсјетио да је свака Света литургија „сабор видљивог и невидљивог“ – сабрање живих и упокојених, светих и анђелских сила, око једне Чаше – Тијела и Крви, самог Господа Исуса Христа.
„Сабрали смо се око Тијела и Крви Христове да чујемо ријеч Божју, вјечно живу и вјечно савремену, која важи за свакога човјека и за сва времена“, нагласио је он, истичући да Литургија није само догађај, већ истинско заједничарење у Духу Светоме.
Говорећи о дубини литургијског сабрања, отац Никола је подсјетио да су на дискосу – том светом сасуду – сабрани и Пресвета Богородица, и сви светитељи, и сви наши сродници по духу и по тијелу.
„У центру тог сабрања је Агнец – Јагње Божје. Све се сједињује у једно Тијело и једну Крв Христову, што значи да смо сви крштени удови Христови, призвани да Христом мислимо, Христом говоримо и Христом живимо.“
Тако је прота Никола подсјетио да је Црква једно живо Тијело које јасно свједочи најрадоснију вијест, да смрт нема посљедњу ријеч. Управо зато Задушнице нису дан безнађа, туге, већ дан љубави, молитве и тихе, али сигурне наде у Васкрсење и живот вјечни и непролазни за који је и сваки човјек створен.
У даљем обраћању о. Никола посебно истиче да је молитва за упокојене најузвишенији израз љубави према онима који су нас претекли у вјечност.
„Док смо живи, дужни смо једни другима чинити добро. За оне који су се упокојили – добро чинимо молитвом, приносом и милостињом“, казао је прота и нагласио да је Црква установила четири дана током године управо да би се вјерни сабирали у храму, писали имена својих сродника, приносили кољиво – симбол васкрсења и новог живота – и палили свијеће као знак свјетлости Христове која обасјава и овај и онај свијет.
„То је истински начин да изразимо љубав према нашим упокојенима“, поручио је отац Никола.
Подсјећајући на дубоку хришћанску истину да гроб није крај, већ прелаз са овог пролазног у вјечни живот, отац Никола је навео и знамените ријечи са епитафа великог добротвора Илије Милосављевића Коларца:
„Гробови су вјечне жизни двери, сваки смртник кроз њих мора да прође. Благо томе ко са чистом вјером из овога у онај живот дође.“
И управо у Светој литургији, како је наглашено, овај и онај свијет доживљавају своју сабирну тачку – у Христу, који је Васкрсење и Живот. На крају, упућена је молитва да Господ све наше сроднике по духу и по тијелу упокоји у Царству небескоме, а свима који их се сјећају подари утјеху, благослов и духовни напредак.
Након заамвоне молитве, свештенство је служило помен за покој душа свих преминулих, уз молитву да их Господ упокоји у мјесту свијетлом, у мјесту цвјетном, у мјесту одмора, одакле је одбјегла свака бол, жалост и уздисање.
Текст, фото: Борис Мусић
