Празник Света Три Јерарха установљен је као празник којим се заједно прослављају три велика свјетилника Цркве Христове – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, иако сваки од ових светитеља има и засебан дан у којем их Црква празнује.
Протојереј Александар Лекић, уредник издаваштва ”Светигоре”, поучавајући о историји и значају овог празника у Јутарњем програму Радија ”Светигора”, подсјетио је на подјеле које су настале крајем 11. и почетком 12. вијека међу вјернима, а које су се односиле на то ко је већи светитељ од ове тројице Светих јерараха.
„Сва три светитеља су још за живота били поштовани као светитељи. А онда, наравно, и после њиховог упокојења. И то њихово поштовање, да кажемо култ, у православном народу је био толико велики, да се на крају људи посвађају. И то је изгледа нека наша људска тежња ка подјелама, тако да се и народ некако оклизнуо у нешто што није, да кажемо, богодолично и прилично хришћанима – да се дијеле“, казао је отац Александар.
Он је скренуо пажњу на то да нам и апостол Павле у својим посланицама говори о сличним подјелама међу људима.
„Људи су се просто везивали за те неке светитеље, за апостоле у првим временима хришћанства и тежили некој, ајде, можемо рећи, идолатризацији у том неком негативном смислу, свакако. А ето, апостол Павле каже – ми смо Христови, то је оно што је најбитније.“
Подсјетио је да су расправе и подјеле око тога ко је од ова три светитеља већи прекинуте њиховим јављањем епископу Јовану Ефхаитском.
„Пресудило је то виђење и откривење светитеља Василија, Григорија и Јована, који су једним устима, једним срцем, рекли да су они једно у Христу, да су једно у Царству Божијем и да су све те подјеле, да кажемо, безвезне. Од тада, управо да се запамти тај велики дан, Црква је установила празник Света Три јерарха. Није случајно, заиста. Сигурно да је Црква имала и друге значајне разлоге, не само због тог догађаја. Некако, чини се, да се у личностима ова три светитеља, сабира једно велико предање Цркве.“
Говорећи о животу и дјелу ових светих, отац Александар је нагласио да су живјели у времену које је било изграђујуће за Цркву.
„Они су живјели у 4. вијеку. То је формативни период хришћанске црке, када се црква по питању бројних ствари, посебно, наравно, истина вјере, символа вјере, обликовала, и по бројним другим питањима. Они су генерација хришћана, која је рођена после Миланског едикта, после гоњења хришћана. То је један невјероватан период за историју Цркве. Једна, да кажемо, вододјелница, како је говорио отац Јустин – вододјелница свега, свих могућих свјетова, култура. Тад се све то ломило.“
Нагласио је улогу Светог Василија Великог у погледу богословља, те ковања црквених термина за којима се указала потреба у том, како је казао, изразито смутном времену за Цркву.
„Педесет година је владала та криза, након Првог васељенског сабора и Свети Василије је био представник те друге генерације, младоникејаца који су изњедрили и изнијели ту велику побједу на Другом васељенском сабору. Он је исковао те термине које ми данас познајемо и који су веома значајни за нашу вјеру – један Бог три личности, то је оно што је врло значајно. Посебно је у грчком језику то правило проблеме људима и онда су једни друге оптуживали за јерес. Он је то утврдио и остао при томе доста чврсто и тврдо.“
Додао је да је Свети Василије Велики значајан и у погледу литургике, канонског права и бесједништва, те је посебно истакао његову улогу у утемељењу монаштва.
„Источно монаштво је утемељено на Василију, који је сабрао читав тај историјат источног монаштва и Египта и направио општежитељно монаштво, киновије, оно што данас имамо рецимо на Светој Гори. Интересантно је да је он утемељио и западно монаштво. Свети Бенедикт Нурсијски у потпуности се у својим правилима када пише позива на Василија Великог.“
Казао је да је, за разлику од Светог Василија, који је, поред свега наведеног, имао и изражене организацијске способности, Свети Григорије више био наклоњен тиховању.
„Григорије је био човјек повлачења у тишину. Био је велики пјесник, поета, тако да имамо његове поеме које су о његовом животу, о Богу. Изузетна поезија, изузетан језик. Све је изузетно код њега. Његове бесједе су поетске бесједе. Толико су поетске, да смо неке од њих ставили у црквене пјесме. То је био Григорије који је, као и Василије, његов духовни брат, такође одиграо веома значајну улогу по питању установљења правила истините вјере. Чувене су његове бесједе о Светом Духу и о Светој Тројици.“
Истакао је да се мишљење Светог Григорија разликовало од мишљења Светог Василија по питању раније поменутих термина.
„Мислио је да у суштини није битно шта ће људи да кажу, који ће термин да искористе, већ да је битно да имамо истину, да је то иста вјера. Тако да су били у истом духу, али су имали и те неке мале разлике у смислу неког приступа свему томе“, рекао је отац Александар Лекић.
Он је на крају навео да Светог Јована Златоустог Црква памти као непревазиђеног тумача Ријечи Божије.
„Апостол Павле је уста Христова, Јован Златоусти је уста Павлова. Дакле, онај који је на непревазиђен начин тумачио посланице Светог апостола Павла, које чине значајан део Новог завјета и уопште наше вјере и наравно комплетног Светог Писма, Златоуст је ту био невјероватан. И, наравно, његове бесједе. Он је похађао школе у Антиохији код чувеног тамошњег учитеља који је био паганин и остао паганин до краја, али је поштовао и волио свог ученика. Научио је од њега дакле, те вјештине, које су и данас потребне свештенику, по питању бесједништва“, закључио је отац Александар.
О. Б.
