У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше Ријеч. Све је кроз њу постало што је постало, и без ње ништа не постоји што постоји. Почетак Јеванђеља Св. Јована Богослова.
Ријечи које откривају најдубље истине и о Богу, оној најдубљој тајни, и о свеукупној божанској творевини, и о свему ономе што је у божанској творевини, а првенствено о човјеку, јер сва творевина је Ријеч, ријечи тога живога. А пуноћа и савршенство те ријечи јесте онај који је на најбољи начин јавља, свједочи и открива, а то је управо човјек.
Човјек као биће, и човјек који кроз ријеч, кроз географију ријечи, открива, јавља тајну бића, тајну своју и творевине као ријечи, и тајну Онога кроз кога је и од кога је све постало што постоји. Хвала нашем Миру Вуксановићу што нам је донио ову Семољ ријеч овдје, која је, као и све у Божјој творевини и људском бићу, у историји у двоструком значењу: открива, јавља ону најдубљу тајну свега, а та тајна јесте распеће, умирање, смрт и васкрсење. То је оно што је присутно у свеукупном бићу, то је оно што је уграђено у људско биће.
То је оно што нам Миро и открива и кроз ове своје три књиге, што је уписано и у људском језику, оном правом, истинском језику. Сам је малоприје казао да, као што јесте тачно, и Семољ гора, и Семољ земља, и Семољ људи умрли су – нема их. Па и ријечи њихове, ријечи које су настале из тог сусрета људске ријечи са Семољ гором и Семољ земљом, и које су се изаткивале кроз тај сусрет у људском бићу – ево их, видите, велики број тих ријечи, дивних ријечи, које и ја памтим из дјетињства, нема их, умрле су. Као што нема у Крњој Јели, скоро сасвим, Семољ народа, Семољ људи, па ни њихових ријечи – и њих нема.
Међутим, ево их оне, сачуване у памћењу, сачуване у ријечи, у ријечима ове три књиге које нам је Миро написао. Ми смо Богићевци, зато тако мало и хвалимо једни друге. Миро Вуксановић је потомак, као и моја маленкост, војводе Богића Морачанина.
Тако да без њега и без његовог животног пута, па онда и пута његових потомака, тешко можемо да схватимо и оно што говоримо, и што јесмо, и што радимо. А он је из времена цара Душана и његови преци, па је кроз Мрњавчевиће доспио преко Скадра – а знате шта је Скадар на Бојани – преко Хума Хотскога, који је овдје, ево га, близу Скадарског језера, преко Бјелопавлића доспио до данашњег Прекобрђа, до Петрове равни. И данас тамо има и гробље, древно, прадревно, из времена његовог. Ту смо пренијели његове земне остатке, из једног гробља гдје је он био похрањен – нема више тог гробља, али су запамтили његов гроб његови потомци. Ја сам о његовом гробу чуо од Радише Ракочевића, мога наставника у манастиру Морачи, и од мога Ћира, па нас је онда то подстакло, и нашега Милана Вујисића, да подигне онај храм Светих архангела, наше славе, у Прекобрђу, и да ту пренесемо земне остатке војводе Богића – али зато да будемо и тужени, као они који скрнаве леш, како има негдје у неком параграфу.
И то оптужени од својих, најближих потомака истога војводе Богића. А његов саркофаг урадио је, опет, један његов потомак, Ракочевић, који живи сада у Краљеву, и који је урадио један од најљепших саркофага који постоје на овим нашим просторима. Помињем војводу Богића зато што се тај сукоб међу нама, његовим потомцима, управо ту одражава и пројављује као још један, шароликији сукоб који траје сада овдје, на овим просторима – још једна диоба, рекао бих, незапамћена у историји ових простора, која се пројављује управо и кроз ријеч, кроз језик.
Као што се заборавља Семољ гора, и Семољ земља, и Семољ људи, тако се заборавља и њихов језик, који је заиста морачки, богићевски, који је ускочки, као што чусмо, који је дробњачки, који је Вуков, који је наш. И он се сада претвара у нешто друго, што никад није било. А кад се ријеч претвори у нешто друго што никад није била, онда и они који је изговарају постају нешто друго, престају да буду оно што јесу. И сада ми имамо да чак и неки Морачани почињу да говоре такозваним црногорским језиком и да припадају једном народу којем никада нису припадали – ни они ни њихови преци.
А самим тим и језик којим говоре више није тај језик, а ни они нијесу ти који су били. А да су били такви, управо свједоче и ове ријечи овдје записане – о Семољ гори, Семољ земљи, о Семољ људима. Сјеме бачено у земљу, ако не умре, неће плода донијети.
Свака ова ријеч коју је открио и коју је сачувао Миро Вуксановић јесте сјеме бачено у земљу и које, као што видите, умире. Многе од ових ријечи које је он овдје открио и које нам јавља већ смо и ми заборавили. Али, ево их – оне васкрсавају, и кроз њих васкрсава наша вертикала: вертикала нашега бића, и духовна вертикала, и морална вертикала, и људска вертикала, која је ту записана управо у језику.
Хвала ти, Миро, што си се потрудио. Морам да признам да се чудим откуд таква снага и таква крепост да васкрсне оно што се чинило да га нема, да је нестало, а не може да нестане. И он то свједочи, јер је то права ријеч, рођена управо из тог живог и живоносног сусрета човјека у једном мјесту са самим собом – са оном најдубљом ријечи у њему, сусрета са божанском творевином око њега и са оним што она у својој природи свједочи. Дакле, сусрета и са гором, и са земљом, и са човјеком.
Да, и други су писали на овом нашем, тако да кажемо, дијалекту Богићеваца. А и он је пронио и донио и у Морачу, и у Ровца, и у Ускоке, и у Дробњаке, донио је оно памћење које је пронио кроз себе, кроз вјекове, од Скадра и прије Скадра. Ето, све до 1252. године, Лавра Немањића, синовца Светога Саве Немањића. Све је то стигло, негдје дубље гледано, са Косова, од Дечана. А у Дечанима, унутра, у наосу, имате лозу Јесејеву насликану – родослов Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, вјечне Ријечи Бога Оца, кроз кога је све постало. А у припрати храма, са друге стране, поред крстионице, ту је родослов Симеона Мироточивога и Светога Саве.
Прошао сам и Европу, али ни у једном од ових европских народа, који су такође били хришћански народи и који су оставили иза себе велике трагове, нема тако живог свједочанства о том израстању изабраног Божијег народа у једном народу земаљском.
Први изабрани Божији народ јесте онај Мојсијев, Давидов, из кога је изњедрен Христос, а овдје је насликан изабрани Божији народ светосавско-симеоновски. Дубоко знање, дубоко памћење, дубоко оваплоћење најдубљих истина о човјеку, откривених Богочовјеком: да је земаљско за малена царство, а небеско увијек и довијека – лазаровски језик.
Бира смрт Лазар, губи земаљско да би васкрсао, да би био вјечан. И ето, тај дар умирања и васкрсавања, распећа и васкрсења, пројављује се и у том језику, који је древни, изворни, исконски језик, ево га забиљеженог и у ове три књиге. И пун је тај језик силе васкрсења, као и овај храм који смо ми овдје саградили у знаку распећа и васкрсења.
И овај читав град овдје наш – тамо смо открили Златицу и тамо прослављамо Цвијети, Улазак Христов у Свети град Јерусалим, и кроз то прослављање васкрсава древна Златица из времена цара Јустинијана. А онда имамо овдје Христово Васкрсење, а поред њега и Вазнесење, овај мали храм. И сваке године послије Васкрса ми прослављамо Томину недјељу, ону прву недјељу послије Васкрса, на Дукљи.
И тиме се, опет, у овоме граду оваплоћује та изворна истина и о бићу, и о човјеку, и о језику, и о планинама, и горама, и о земљи: умирање и васкрсавање. Има умирање које је нестанак, јер је на лажи било и рађање и живљење. Лажна је била и ријеч која је на лажи створена, па и она умире. Али она која се родила из тог најдубљег сусрета, дубине тајне природе и људскога бића, она која је примила у себе дах ријечи кроз коју је све постало и којом постоји све што постоји – она не умире, она увијек изнова васкрсава.
Ево свједока тога и ово трокњижје Мира Вуксановића. Свједочанство да и тај лажни језик, лажни људи – којих има и којих ће бити, а који се, нажалост, и код нас сада рађају – са лажним идејама и идеологијама, са онима који граде на ничему и своје биће и све оно што граде, то нестаје и нестаће. И ова модерна лаж, модерна ријеч и модерни, такозвани језик, нестају, јер немају у себи духа ни даха, немају у себи свјетлости, немају у себи истинске и праве мудрости, нису рођени на начин на који се рађа све што је истинско и право на овој земљи. А оно што је право – ево га – остаје и опстаје.
Па иако је овај Богићевац Миро, као и ми остали, одшетао са Семољ горе, ево га – враћа се и он Семољ гори и враћа и нас Семољ гори, и враћа нас нама самима. И то је оно што је веома значајно. Поред многих значајних и дивних дјела која су настала у ово наше вријеме и људи који су, ја бих рекао, најзначајнији у овом нашем народу овдје, а који су ипак остали вјерни и себи и правој ријечи, битно је да то остаје оно што је најзначајније – да није промијенило памет, ни савјест, ни свијест. Да има чист ум и чисто срце и да кроз њега просијава права ријеч, која се увијек изнова рађа и рађаће се.
Хвала, Миро! Хвала, Миро, што си ондје гдје си се родио и што оно што си рођењем наслиједио проносиш и мало шире од ових наших сужених простора. Хвала!
Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија са књижевне вечери академика Мира Вуксановића, на којем је представљено трокњижје ”Азбучни романи”, а које је одржано у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 10. марта 2018. године.
Приредила Оливера Балабан
