Поводом десетогодишњице од упокојења протојереја-ставрофора Дејана Дејановића, дугогодишњег старјешине храма Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду, дивног свештеника и веома поштованог духовника наше Цркве, доносимо препис разговора који смо са њим, на тему ”Брак и породица” водили у оквиру програма Радија ”Светигора”, у новембру 2014. године.
Оче, реците нам нешто о Светој тајни брака.
Ви сте започели једну врло занимљиву и веома значајну тему — брак и породица. Увек и у свим временима актуелна тема, поготово за нас православне хришћане, а у данашње време та тема, по мом мишљењу, добија посебан и изузетан значај.
Наиме, да се подсетимо да је апостол Павле у једној посланици написао хришћанину Филимону да поздравља њега и његову домаћу цркву. Значи, апостол Павле је хришћанску породицу назвао домаћом црквом. С једне стране, не може бити већег признања и више моралне и духовне оцене за једну породицу него да је назове црквом.
А у исти мах је познато: ако је та домаћа црква, то јест православна хришћанска породица, онаква каква треба да буде — морално и духовно здрава, постојана и ка добру усмерена — онда нема сумње да ће и читава заједница бити добра, здрава и ка добру усмерена. Можемо слободно рећи да се и добро и зло у једном народу, па свакако и у нашем српском народу, зачињу у породици, у животу породице.
Тако да су породични живот, муж и жена и њихова деца оно место, оно окружење, онај амбијент у којем се преламају сви догађаји у оквиру једног друштва, једног народа и једне државе. Од тога како се та породица буде односила и понашала према животним токовима који је окружују, зависиће и укупно стање једног народа, па у овом случају и нашег српског народа.
Сагледавајући живот данашње савремене породице, чини се да су два поприлично велика и заступљена проблема — чедоморство и развод брака.
Нажалост, чедоморство је веома распрострањено у нашем српском народу. Према неким сазнањима и извештајима, оно је прилично раширено и у православном руском народу. А испада да ми, православни хришћани, који треба да предњачимо у сваком добру и да будемо углед свима, светлост свету — како се каже јеванђелским језиком — чинимо тај страшни и велики грех.
Истина је да многе жене, чинећи тај грех, нису биле свесне његове тежине; неке чак нису ни знале да је то уопште грех, те су то чиниле у страшном и трагичном незнању. Међутим, с обзиром на то да се наш народ, Богу хвала, ипак прилично духовно просвећује и све више прилази Цркви Божијој, можемо рећи да је тог страшног греха ипак мање него некада, уз молитву Господу и наду да ће чедоморство потпуно престати.
Што се тиче развода брака, он најчешће долази због духовне и моралне неутемељености брачне заједнице. Млади људи често мисле да је њихова међусобна љубав и привлачност сасвим довољна за трајан и поуздан брак, али ће се временом уверити да то најчешће није довољно.
Ми људи смо слаба, крхка и непостојана бића и не смемо се поуздавати ни у шта своје, људско, па самим тим и грешно. Тако се не можемо превише поуздати ни у своју, мада нам се у почетку чини безграничну, љубав према супругу или супрузи. Потребна нам је помоћ и подршка одозго, то јест од Господа, од Његове милости и доброте. Брак мора имати чврсту духовну, религиозну, православну хришћанску основу да би могао да одоли искушењима која ће се неминовно појављивати.
Значи, брачна заједница није само заједница двоје људи који се воле и којима је пријатно да живе заједно. То јесте важно, али брачна заједница пре свега треба да буде духовна и молитвена заједница, јер се само тако може очекивати постојан и чврст брак.
Богу хвала, у вашој цркви има много младих људи.
Јесте, у нашу цркву долази доста младог свијета и ми понекад у шали кажемо да смо незванична агенција за склапање бракова. Наравно, ми то нисмо, али имамо већ десетак бракова младих људи који су се упознали у нашој цркви. Са те стране, нама свештеницима који овдје служимо то је веома драго и, наравно, жељели бисмо да се то и даље настави. У том смислу, за нас још увијек има доста посла.
Из тих бракова ће доћи и дјеца, па пуна црква?
Наравно, дођу касније и дјеца. У нашој цркви има много дјеце која редовно долазе на богослужења и редовно се причешћују. У том погледу предњаче мој сабрат, отац Василије Војводић, и његова супруга Ирина, који имају једанаесторо дјеце. Сва дјеца редовно долазе у цркву и причешћују се. Високопреосвећени митрополит Амфилохије их је у своје вријеме вјенчао и крстио сву њихову дјецу, а ја сам имао част да том приликом асистирам.
Данас васпитавати дјецу, чини се, теже је него икада прије?
Ево због чега. Некада су у одређеним раздобљима наше историје различити васпитни фактори дјеловали у истом смјеру: породица, Црква, школа, држава, јавни морал и јавно мњење. Данас, нажалост, то није случај. С једне стране су Црква и породица — под условом да је породица православна хришћанска — а са друге стране су сви остали фактори, који често дјелују у супротном смјеру.
Јавни морал, видимо, често је изразито антихришћански и антиправославан. Будимо искрени, школа данас готово да нема васпитну улогу. Средства јавног информисања — радио, телевизија, интернет — нажалост, често дјелују супротно православном хришћанском васпитању дјеце. У том погледу, одговорност Цркве, а посебно родитеља, веома је велика. Утицај Цркве јесте значајан, али је, реално гледано, ограничен. Присуство Цркве у јавном животу једва да се примјећује. Истина, у Србији постоји вјеронаука у школама, што није случај у Црној Гори, али ни ти часови немају пресудан утицај на васпитање дјеце. Стога је главна одговорност за васпитање дјеце остала на православној хришћанској српској породици.
У том васпитању, на ваше питање, могу да се појаве и пропусти и грешке. Прво и основно што утиче на дјецу јесте однос између родитеља. Ако су ти односи прожети љубављу, ако у породици влада мир и склад, нема сумње да то позитивно утиче и на дјецу.
Дјеца, како обично кажемо, „удишу“ атмосферу која влада у породици. Живот родитеља и њихов лични примјер представљају темељ васпитања. Веома је важно да отац и мајка наступају јединствено, да се не дешава да је један строжији, а други попустљивији, јер дјеца то осјете и могу да користе слабости родитеља. Оно што је дјетету дозвољено или забрањено треба да долази и од оца и од мајке једнако.
У васпитању дјеце неопходно је стрпљење. Педагогија је пре свега вештина стрпљења. Родитељи често желе брзе резултате, али они не долазе преко ноћи. Потребни су упорност и истрајност.
Посебно је важно да родитељи воде рачуна с ким се дјеца друже, ко су им најбољи пријатељи и како проводе вријеме. Нажалост, када дијете крене погрешним путем, то често бива под утицајем вршњака. Зато родитељи морају бити опрезни и пажљиви. И, по моме мишљењу, што је такође у данашње вријеме важно, с обзиром на то да зли вјетрови дувају са свих страна и да су дјеца и омладина изложени најразличитијим рђавим и негативним утицајима, врло је важно да родитељи поведу рачуна с ким се дјеца друже, ко су им најбољи другови и другарице, с киме највише проводе вријеме. Јер, нажалост, када дијете крене путем неког порока, то обично бива по угледу на најбољег друга или најбољу другарицу. Треба пазити, добро сагледати и преконтролисати који су ти најбољи другови и које су то најбоље другарице, јер они често могу имати већи утицај на нашу дјецу него и сами родитељи. И уопште, то је једна обимна тема, али мислим да је ово што сам хтио да кажем довољно, надам се, и разумљиво.
Проблеми са којима се родитељи сусрећу са дјецом најчешћи су у периоду пубертета или адолесценције?
Ми, мирски, породични свештеници, са тим проблемима смо јако добро упознати. Када људи дођу на исповијест и говоре о проблемима са дјецом, прва ријеч коју им упутим јесте: „Не бојте се, проћи ће.“ И заиста — буде и прође.
Ми, породични, мирски свештеници, с тим смо добро упознати не само из књига или из своје исповједничке праксе, него често и из сопствене породице. Ево, ми који имамо и унуке, имали смо прилике да видимо како то изгледа и код наше дјеце, па и код наших унука. Познато је да је доба пубертета једно врло бурно раздобље људског живота. Знамо шта га карактерише: адолесценти, дјечаци и дјевојчице, у том добу постају веома самоуверени, према свему и свакоме врло критични, често испољавају непослушност и мисле да знају више од старијих. И, наравно, и у овом случају треба бити веома стрпљив са својом дјецом и адолесцентима, улагати све могуће напоре да се то раздобље што прије превазиђе. Посебно је важно у том периоду водити рачуна с ким се друже, да не би, не дај Боже, неки младић или дјевојка који у друштву важи за „главног лафа“, како они кажу, „лафицу“, повукли друге на погрешну и грешну страну.
Често се дешава да родитељи, када спознају Бога у нешто зрелијим годинама, изграде оштрији став по питању хришћанског васпитања дјеце — када и колико ће дјеца одлазити у цркву, како ће се одјевати, како и колико ће постити и слично. Као искусан духовник, шта савјетујете родитељима по том питању?
Драга Оливера, поменула си једно врло важно питање о којем треба добро да размислимо. У том погледу треба бити врло опрезан, тактичан и поступан. Потребно је посавјетовати се са свештеницима и духовницима, па и са професорима теологије и богословије који се баве том проблематиком, како би се тачно знало и одмјерило када, колико и у којем узрасту дјеци треба говорити о Богу, вјери, Цркви, молитви и посту. Све то треба ускладити са могућностима дјетета да разумије, прихвати и примјени. По мом мишљењу, нема ничег горег него дјетету које још није у стању да разумије одређене ствари силом их наметати, па да, не дај Боже, понесе утисак да је оно што је везано за Цркву, вјеру и молитву нешто грубо и непријатно. Напротив, кроз вјеру, кроз свето православље и кроз нашу Цркву, дијете треба да доживљава оно што је лијепо, пријатно и радосно, а не оно што изазива негодовање. Треба пажљиво пратити развој дјетета и према сваком понаособ примјењивати оно што му највише одговара.
И опет кажем: у овом, као и у сваком другом погледу — стрпљење, стрпљење и само стрпљење. Исто важи и за одјевање. Разумљиво је да ће мајка водити рачуна да њена кћерка изгледа пристојно, посебно када одлази у храм Божији, али то не значи да мора у свакој прилици имати дугу сукњу до земље. Код наше православне браће Руса, на примјер, у црквама све жене носе мараме, од најмлађих до најстаријих. Међутим, у нашој Српској Цркви, како је говорио блаженопочивши патријарх Павле, то није било обавезно — причешћивао је и жене са марамом и без ње. Дакле, то није нешто неопходно у нашем православном хришћанском васпитању. У сваком времену постоје мјерила пристојности и свако у себи има унутрашњи осјећај шта приличи, а шта не. Не треба пренагљивати и тражити превише, посебно од дјеце, него све треба да иде постепено. Када једнога дана постану одрасли људи, знаће и сами да се оријентишу.
Које су предности многодјетне породице?
Када већ спомињемо породицу оца Василија, многи се питају како живе са толико дјеце и да ли им је тешко. Ја, који често боравим код њих, могу да кажем да њима није ни приближно толико тешко како се то некоме са стране чини. Дјеца у таквим породицама од малена се навикавају на солидарност, несебичност и међусобну помоћ. Пошто често постоји велика разлика у годинама, старија дјеца помажу мајци око бриге за млађу. У породици Војводић, на примјер, најмлађе дијете има нешто више од годину дана, а најстарија кћерка већ двадесет једну годину. Та дјеца су, по правилу, боље васпитана, скромнија и међусобно се испомажу више него у породицама са једним дјететом, које може бити и превише размажено.
Нажалост, у данашње вријеме многи млади парови немају дјеце. Како носити тај крст бездјетности?
Дешава се да, упркос жељи, дјеце нема. То није казна Божија, већ се дешава по промислу Божијем, који ми не можемо до краја разумјети. То има свој дубљи смисао. Често савјетујем супружнике да усвоје дијете. Можда Господ од оних који немају своју дјецу очекује да учине велико и племенито дјело — да прихвате дијете без родитеља, да га крсте, одгаје и васпитају у православној вјери. То је велики дар који приносе Господу. А из искуства знамо да се дешава да након усвајања породица добије и своје дијете, као дар и награду Божију за учињено добро дјело.
Оливера Балабан
