Свети Синод Васељенске Патријаршије, који је засједао на Фанару 11.02. 2026 године под предсједништвом Његове Свесветости Васељенског Патријарха г. г. Вартоломеја, уврстио је у календар светих оца Тихона Атонског, духовника Светог Пајсија.
Отац Тихон рођен је у Русији, у мјесту Новаја Михајловска, 1884. године. Његови родитељи, Павле и Јелена, били су побожни људи, те је и њихов син, Тимотеј по световном имену, наслиједио побожност и љубав према Богу и од малих ногу желио да се посвети Господу.
Родитељи су у њему препознавали велики божански жар, али су оклијевали да му дају благослов за одлазак у манастир, јер је био динамичне и несташне природе. Жељели су да сазри у расуђивању и да сам донесе одлуку. Ипак, дали су му благослов да у периоду од три године, од седамнаесте до двадесете, посјећује манастире.
У том времену предузео је велика и напорна поклоничка путовања по манастирима Русије и обишао око двеста монашких обитељи. Иако је био исцрпљен од пута, настојао је да избјегава гостопримство, како би се сам подвизавао и не би оптерећивао друге.
После манастира у отаџбини, отишао је на поклоњење на Синајско гору, гдје је остао два мјесеца, а потом у Свету Земљу, гдје се извјесно вријеме подвизавао с оне стране ријеке Јордана. Иако му је Света Земља духовно помагала, није налазио потпуни мир због немирног духа свијета. Зато је био принуђен да се упути на Свету Гору.
На Светој Гори, његово прво мјесто покајања и послушања било је у Келији Буразери, гдје је остао пет година. Пошто ни тамо није налазио потпуну тишину због многих поклоника, добио је благослов да оде у Каруљу, гдје се подвизавао петнаест година.
Током боравка у Каруљи водио је тешке и непрестане духовне борбе. Са ревношћу се трудио да постане анђео не само споља, носећи Анђеоски (монашки) образ, него и унутра, по чистоти срца.
После Каруље, дошао је на крај Капсале, изнад Калијагре, у једну келију манастира Ставроникита, гдје је служио и неговао једног старца. По његовој смрти, примивши његов благослов, остао је сам у својој колиби.
Од тада не само да није ослабио своје духовне подвиге, него их је још више умножио. Због његове ревности и дубоког смирења, Бог га је обилно обдарио Својом благодаћу.
Божанска благодат га је учинила познатим људима, те су многи ожалошћени и рањени душом долазили да од њега затраже савјет и утјеху. Други су га молили да прими свештенички чин, како би могао потпуније да помаже кроз Свету Тајну Исповијести. И сам је увидио ту потребу и прихватио је да буде рукоположен у чин свештеника.
За себе самога старац није марио нити се плашио, јер је имао дубоку вјеру, љубав, страх Божији и истинску побожност. Због свога смирења није био изложен духовној опасности пада.
Све је почињао и завршавао ријечима: „Слава Ти, Боже.“ Био је већ измирен с Богом, те је чешће изговарао „Слава Ти, Боже“ него „Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Кретао се, како се види из његовог начина живота, у божанској сфери.
Године 1968. предосјетио је своју смрт, јер је непрестано говорио о њој. Тјелесне снаге су га напуштале. После празника Успења Пресвете Богородице, на Велику Госпојину, пао је у постељу и пио је само воду.
И у том стању није желио да ико борави крај њега, да му не би реметио непрестану молитву.
Приредио п. Никола Гачевић
