Свети Синода Васељенске Патријаршије, који је засиједао 11. фебруара 2026. године, под предсједништвом Његове Свесветости Васељенског Патријарха г. г. Вартоломеја, уписао је у календар светих преподобног оца Хаџи-Георгија Атонског, Кападокијца.
Преподобни отац Георгије рођен је у Кермири, у области Кесарије Кападокијске, 1809. године. Његови родитељи били су богати не само врлинама него и даровима Божијим, које су изобилно дијелили сиромашнима. Отац му се звао Јордан, родом из Кермире, а мајка Марија била је из Гелверија (Назијанза).
Његова мајка Марија је од малена имала подвижнички дух; имала је сестру монахињу коју је посјећивала заједно са својом дјецом. Слушајући казивања тетке о пустињацима и подвижницима, у срцу малог Гаврила распламсала се жеља да постане монах. Настојао је да их подражава строгим постовима, молитвама и бдењима.
Отац му је био побожан, али је због трговине дуго одсуствовао од куће. Мали Гаврило је налазио прилику да одлази у пећине. Најчешће се склањао у испосницу Светог великомученика Георгија, која се налазила близу њиховог краја. Кападокија је пуна таквих мјеста.
Једнога дана мајка га је посавјетовала да се усрдно помоли Пресветој Богородици да му помогне да научи писменост. Послије тродневног поста и многих метанија, отишао је ноћу — да га људи не виде — у храм у којем се налазила чудотворна икона Богородице.
Стигао је до прага затворених храмовних врата и са сузама и страхопоштовањем се поклонио споља. Док је молио: „Даруј ми, Царице Небеска, да научим слова!“, изненада су се врата цркве отворила и он угледа Пресвету Богородицу како улази. Узе га за руку, приведе га икони Христовој и рече: „Сине мој, дај малом Гаврилу да научи слова.“ И како је сам касније казивао: тим ријечима благослови га Својом руком, цјелива га и рече: „Сада си научио слова“, па потом уђе на сјеверне двери Светог Олтара.
Гаврил је тражио по читавом храму, али није могао да нађе Богородицу. Када је дошао црквењак да огласи вријеме службе, угледа отворена врата и Гаврила у храму. Са чуђењем га упита:
— Како си се нашао овдје?
Гаврил му исприча све што се догодило. Црквењак, желећи да се увјери, даде му књигу да чита — а Гаврил поче да чита лијепо и јасно. Тада му рече: „Заиста, она Жена бјеше Пресвета Богородица!“
У четрнаестој години кренуо је са сродницима у Цариград, јер су чули да се њихов ујак, који је тамо живио, потурчио. Пролазећи кроз једно пусто мјесто, дође му мисао да ће наћи пустињаке да их замоли да се моле за ујака. Но никога не нађе. Изгуби и своје сапутнике, те у жалости усрдно призиваше Светог Георгија да му помогне. И одједном се Свети јави у одежди официра, са свијетлим лицем; узе га на свога коња и одведе га до сапутника, који се задивише и прославише Бога.
Када су стигли у Цариград, посјетише ујака са великом тугом. Гаврил је остао код њега и много се молио. Водио је тешке подвиге да се ујак врати у хришћанство — као и један свештеник и још неколико људи који су се из страха такође потурчили. Његове ватрене молитве, постови и многе земне метаније допринеле су божанској интервенцији: најпре су постали тајни хришћани, а потом су отишли у Смирну. Сви су се подвизавали у скрушености и нашли покој у покајању.
Султан, током четири године колико је Гаврил био у његовом окружењу, дивио се његовом подвижничком животу: како један младић не жели људске славе и световна уживања, него пребива у мрачном подруму и једе једном дневно тек шаку натопљеног јечма; како цијелу ноћ проводи у молитви и метанијама. Свети живот малог Гаврила омекшао је и самога султана, те је постао тајни хришћанин и потом је помагао хришћанима.
У осамнаестој години Гаврил је са сузама молио Пресвету Богородицу да га избави из султановог двора и покаже му пут спасења. Једном, док је био на Божанској Литургији у храму Патријаршије, пред иконом Богородице, усрдно ју је молио да га руководи и открије шта да чини. И на трен угледа Царицу Небеску како излази из иконе и прилази му, обучена у блиставо белу ризу, те му рече: „Пођи на пристаниште, гдје ћеш видјети једног монаха; с њим пођи на Свету Гору.“
Гаврил отиде на пристаниште и угледа једног монаха: то бјеше игуман манастира Григоријата, Григорије. Замоли га да га поведе на Атос, али он одби, јер је било забрањено да примају дјецу и оне без браде. Иако му Гаврил каза да му је сама Богородица рекла да пође с њим на Свету Гору, игуман томе не посвети пажњу, не схвативши да Пресвета Владичица, кад хоће, дјелује и изнад људских уредаба, макар оне изгледале и добре.
Капетан лађе, видјећи игуманово одбијање, сажали се и рече Гаврилу да се потајно укрца и да се старцу открије тек кад стигну на Атос.
Из Цариграда Гаврил отплови 1828. године и послије неколико дана лађа пристаде у манастир Григоријат. И Гаврил изађе и паде пред игумана са сузама, говорећи: „Пресвета Богородица довела ме је на Свету Гору.“ Игуман га је и тада одбијао, али, на молбу отаца манастира, најзад попусти и прими га. Одмах му дадоше послушање помоћника у кухињи, и он је радосно служио и ревносно се подвизавао.
Када је дошла манастирска слава, Светог Николаја, оци су били забринути јер због невремена нису могли да улове рибу, па неће имати шта да изнесу на трпезу. Искушеник Гаврил замоли Светог Николаја да се Он постара. Уочи празника, чудесно се у манастирском арсану појави довољно великих и добрих риба. Братија их са радошћу унесе у манастир и припреми, славећи Бога.
Послије тога, и након два мјесеца проведена у манастиру, Гаврил оде у Кавсокаливију, да би избјегао поштовање отаца. У Скиту Кавсокаливије бијеше један искусни духовник, Папа-Неофит „Караманлија“, његов земљак, велики подвижник и обдарен благодаћу Божијом. Гаврил оде к њему, у храм Светог Георгија.
Папа-Неофит, чим је угледао младог Гаврила, прими га са радошћу, јер је на његовом лицу видио благодат Божију. Остави га у пећини Преподобног Нифона, гдје се и сам најчешће подвизавао, да га сачува од сурових Турака који су тада били на Светој Гори. У тој пећини Гаврил се подвизавао четири године, са ревношћу и строгом уздржљивошћу, не виђајући људе, осим свога старца који га је посјећивао и причешћивао Пречистим Тајнама.
Када је стасао, вратио се у Скит код старца, у келију Светог Георгија, гдје је живјело још девет монаха.
Још као искушеник, Гаврил је показивао знаке узнапредовалог монаха. Једном, док се молио, чуо је глас свога старца како му говори: „Калуђери моји, спасите ме.“ Одмах је потрчао и казао то старијем сабрату, али га је овај, на жалост, изгрдио.
Гаврил се врати у келију и настави молитву. И опет чу глас старца, још јасније: „Калуђери моји, спасите ме! Налазим се код Крста на Зигу, прије Керасије, и у опасности сам. Помозите ми!“ Тада Гаврил поново оде сабрату и рече:
— Наш старац је у опасности, горе је код Крста.
А овај га још строже прекори:
— Толико си обманут? Чујеш глас старца са Крста који је два часа далеко и по лијепом времену?
Тада га Гаврил са болом замоли:
— Учини, оче мој, један бројаницу и прекрсти се сваки пут, па ћеш видјети.
Када је овај почео да чини један-два крста, говорећи молитву, чуо је раздирајући глас њиховог старца. Одмах увише пруће и уже око ногу да не тону у снијег, и кренуше. Требало им је готово пола дана да се попну до мјесто гдје је старац био, јер је снијег био велики.
Када су стигли, нађоше га готово мртвог, затрпаног снијегом. Пренијеше га најпре у Керасију да дође себи. Ватрена молитва Гаврилова спасла је његовог старца.
Када се Папа-Неофит опоравио, вратише се у Кавсокаливију и убрзо Гаврил би пострижен за монаха у њиховој келији и доби име Георгије; а касније, послије поклоњења Светим мјестима, прозваше га Хаџи-Георгије.
Пошто се братство Папа-Неофита умножило у Кавсокаливији, попеше се у Керасију ради веће тишине. Тамо је Папа-Неофит имао виђење и установио строго правило непрестаног поста и непрекидне молитве. Потом је 1848. године поставио оца Георгија, Хаџи-Георгија, за старца, а он је узео келију у Кареји.
Оци његовог братства у Керасији осјећали су велику духовну сигурност уз Хаџи-Георгија, јер је и сам прошао пут послушања и умио да разумије искушенике. Пошто је старац био свет, пун љубави, његови монаси му се покораваше из побожности, а не из страха.
Према себи је, пак, био веома строг и непрестано је умножавао подвиг. Послије дугих борби, било је природно да изнемогне и истроши. Иако су га ноге бољеле од стајања на молитви, нарочито кољена од многих поклона, и цијело тијело од подвига, старац је настављао строго правило и никада није узимао љекове. Говорио је својим послушницима и посјетиоцима: „Најбољи лијек је честа причест Пречистим Христовим Тајнама. Честа исповијест и Свето Причешће јесу најважнији и неопходни услов за земаљску духовну радост и небеску утјеху.“
Послије таквог надчовјечанског подвига и таквог трпљења у страшним боловима, као и у смиреним помислима — да је веома грешан и да се душа мора очистити кроз болести — дарована му је изобилна благодат Божија, те, како се казује, није боловао читавог живота.
Говорио је да сва искушења и жалости које Бог допушта треба примати са смирењем и трпљењем, да би се душа потпуно очистила од свјесних и несвјесних грехова. Са расуђивањем је савјетовао свакога и тјешио душе, помажући срдачним молитвама. Лице му је зрачило од светог живота и раздавало благодат рањеним душама. Његов глас се раширио на све стране, и људи су долазили да се духовно окријепе.
Није имао своје планове; зато га је Бог увео у Свој план и учинио га духовним оцем. Познавши велику вриједност Анђеоског (монашког) образа, није желио друге почасти. Многи су жељели да му буду послушници, нарочито дјеца и младићи које је примао већ од петнаесте године и штитио као брижни отац.
Њихова уобичајена храна били су суви плодови и мед. Посну храну с уљем нису јели, нити су користили мрсна јела. На Пасху, умјесто јаја, кували су кромпир и бојили га у црвено. Све празничне дане радовали су се духовно, а не обиљем хране. Благодат Божија их је кријепила и тјелесно, те су били здрави.
Старац, као и оци његовог братства, имао је велику слободу пред Богом, јер су живјели као анђели: ум им је увек био у Богу.
Имао је око стотину старијих послушника, од којих су већином били Руси, у келијама око њега; како су тешко могли да се прилагоде строгом правилу, он је о њима промишљао и бринуо да духовно узрастају.
Послије примједби појединих монаха у Великој Лаври због строгог правила, старац је одмах послушао и од тада су суботом и недјељом користили уље, па су кували и купус.
Једном је дивљег вепра, који је уништавао купус у башти, прекрстио и заповиједио му да више не долази — и заиста, од тада се више није појавио.
Други пут, док су са послушником Авраамом, високо на Атосу, сјекли дрва, старац сложи велики товар и рече Аврааму да га понесе. Авраам се зачуди, јер је било много — ни четири животиње не би то могле понијети — али је вјеровао у светост старца и поче да га товари. Хаџи-Георгије прекрсти бреме и поможе му да устане. Сам Авраам је касније говорио: „Као да сам на леђима носио лаки покривач.“
Са даром прозорљивости, старац је прилазио људима који су падали у очајање, тјешио их и помагао им да се спасу, да се подигну. Отварали су му своја болна срца и исцељивали се. Сви су о њему говорили са дивљењем и страхопоштовањем.
Богом надахнуте биле су његове поуке, а гостопримство обилато. Главно рукодјеље његовог братства било је иконопис. Радили су и друге послове, али нису престајали са молитвом. Оне које је видио да воле молитву, ослобађао је од послушања и говорио да се непрестано моле и чине поклоне за спасење душа цијелога свијета.
И поред сурове аскезе, био је здрав и ходио је тако лако као да лети. Лице му је сијало, са благим руменилом. Био је средњег раста, мршав, готово од костију, жила и коже. Носио је једну ризу са појасом и панталоне. Ходао је бос, а само у храму облачио је грубе чарапе.
Радовао се ноћним бдењима и од њих се духовно хранио. Своју келију готово да није виђао: ноћу га је виђала црква, а дању — болни и потребити људи.
Једним погледом читао је помисли својих монаха и стање њихових срдаца, даром прозорљивости.
Како је живио строго са својим братством, благослове, дарове који су му слати дијелио је обилно другим подвижницима или сиромасима. Зато је остало у народу да се каже: „Даје као Хаџи-Георгије“, када неко широкодушно дијели милостињу и благослове.
У то вријеме владала је и велика неслога између Грка и Руса у манастиру Светог Пантелејмона. Позвали су старца Хаџи-Георгија да их измири; он је два мјесеца долазио и одлазио, уз молитву. Потом је у виђењу видио Пресвету Богородицу како подједнако дијели благослове и Грцима и Русима, те је разумио да и једни и други треба да остану у манастиру и да имају љубав међу собом. Али они који су стварали саблазни — са обије стране — не само да нису послушали савјет старца, који је био по вољи Богородице, него су се и договорили да га протјерају из манастира.
Старац се вратио у Керасију, али је и тамо трпио непрестане нападе и од Руса и од Грка. Руси су га клеветали код Грка да је русофил, а неки подозриви Грци, јер је стање било наоштренo, повјеровали су клеветама и разорили његово анђеоско братство. Оставили су само једног јеромонаха Мину, и још тројицу грчких монаха — Гаврила, Викентија и Симеона — у Светом Димитрију.
Старији оци расијали су се по разним мјестима Свете Горе, по двојица и тројица. А Хаџи-Георгије, који је носио одговорност за млађе, отишао је у манастир Григоријат, сазидао келију Светог Стефана високо у шуми и сабрао око себе сву младу братију. Пошто је у григоријатској шуми било много световних радника, старац је говорио младима не само да не разговарају са мирјанима, него и да их избјегавају. Они су, кад би видјели световњаке, скривали се међу гране и говорили молитву док ови не прођу.
Неки су га оклеветали у манастиру Григоријату да има још многе монахе скривене по планини, које није уписао у манастир, те да крије своје намјере. Григоријаћани повјероваше и протјераше га из свога краја. Тада га је угостио његов послушник о. Евлогије, у Светом Георгију „Фанером“, а потом је узео руску келију Светог Стефана у Капсали.
Но саблазни се нису утишале: људи који су му завјидели и мрзјели га нису престајали, док најзад нису убиједили и Свету Заједницу да потпише његово прогонство са Свете Горе, 27. октобра 1882. године.
У мјесто прогонства, у Мрамор, у Цариграду, стигао је рањен срцем, одвојен од своје духовне дјеце и од Врта Пресвете Богородице. Нађе један запустјели манастир близу Цариграда, Светог Ермолаја и Светог Пантелејмона, и настави подвижнички живот. Његово присуство у Цариграду било је тада као божански мелем за душе пострадалих хришћана, јер су у то вријеме много страдали под суровим султаном Абдул-Хамидом (1883). Он није само раздавао божанску утјеху, него је, благодаћу Божијом, исцјељивао болна тијела и чинио чудеса — па се говорило да је и његов појас чудотворио.
Подвиг је наставио до последње године живота, коју је провео у постељи. Бољело га је цијело тијело, нарочито ноге, те није могао да хода. И са постеље страдања, свети старац је бринуо о болу других.
До последњег часа ум му је био светао и саветовао је са божанском јасноћом. Долазили су му и људи у материјалној невољи, мислећи да има новца. Тада им је, показујући руком ка небу, рекао: „Тамо је моја трпеза; овдје немам новца. Само један дуг још имам.“ Под тим је подразумијевао да преда душу у руке Божије.
Потом је затражио и примио Свето Причешће, и упокојио се у Господу 17. децембра 1886. године, и би сахрањен у Балуклију, у храму Живоносног Извора Пресвете Богородице, у истој гробници у којој је био сахрањен и његов брат Анастасије, три године прије његовог упокојења.
У те дане на Светој Гори, у постељи је лежао и Папа-Неофит, његов сабрат, који је живио у Катунакији, у келији Успења Пресвете Богородице. Гледајући навише, изгубио је свијест; када је дошао к себи, казао је да је био у Цариграду код Хаџи-Георгија, да им је донио кољиво и да ће доћи по њега за три дана.
На запрепашћење својих послушника, Папа-Неофит, без икакве болести, у року од три дана — 20. децембра 1886. године — и сам је мирно предао душу, у онај час и онај дан који је у виђењу видио, јер је Хаџи-Георгије већ отишао на небеса 17. децембра 1886.
По наредби Његове Светости Патријарха Јоакима III, служено је свечано опијело, које је предводио епископ Драча Висарион са свештенством. Светог старца Хаџи-Георгија испратило је мноштво народа; међу њима је било и много дјеце, ђака, којима је за живота много помагао. Сви су жалили што су изгубили свог заштитника — чак и Турци, јер су и многи од њих постали добро његовом молитвом и исцијељени од разних болести, па су га поштовали. Називали су га „бизим баба“, то јест: „наш отац“.
Хаџи-Георгије је имао чисту и нераздјељену љубав према свима. Био је увијек миран, незлопамтив и праштао. Имао је велико срце, те је у њега могао да смјести све и свакога, какви год били. Као да се већ био „истанио“ од земље: живјећи анђеоски, постао је анђео и узлетио на небеса, јер није задржавао ништа — ни душевне страсти ни материјална добра. Све је одбацивао, и зато је узлетио високо.
Пошто је невино много пострадао од људи, од сабраће монаха, може се вјеровати да је од Христа удостојен и двоструког вијенца: преподобног и мученичког. Трудио се да живи у скровитости, као што су обично живјели и свети Оци наше Цркве.
И није суштина у томе што га наша Црква, до данас, још није јавно објавила светим да би му „дала ореол“; суштина је у његовом свијетлом животу, у тихом и безазленом примјеру. Био је испуњен врлинама и божанским силама, које је цијелим собом стављао у службу ближњих. Свједоче просутни да када је извршено откопавање његових светих моштију, раширио се неисказан миомирис.
Превео и прередио: протопрезвитер Никола Гачевић
