На гробљу у Крњој Јели (Шавник), данас 11. фебруара 2026. љета Господњег, сахрањени су земни остаци академика Мира Вуксановића (1944-2026), једног од наших најистакнутијих књижевника, који се у 82. години, 6. фебруара у Новом Саду, упокојио у Господу.
Опијело над одром новопрестављеног слуге Божијег служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је у својој бесједи казао да се по завршеном животном путу на овој земљи, овај велики човјек, научник, велико име српске књижевности, Миро Вуксановић данас вратио свом завичају, својој Семољ гори, од које се давно одвојио да би се испунио знањем и послужио своме роду на најбољи могући начин:
„И сабравши многа богатства духовна у својој души, све то опет враћа свом завичају и данас, остављајући нам велику жалост и велику празнину његовим одласком, сви смо поносни што смо имали једнога таквога човјека међу нама. Човјека који ће увијек остати са нама, јер за њим остаје његово дјело, његова доброта и свијетли спомен његовога лика.“
Подсјетио је Владика да је он, у овом мјесту гдје рођен, од својих родитеља примио основе свете православне вјере и духовности, основна знања, те да је те моралне и духовне принципе понио са собом и отишао у свијет наоружан даровима, великом вољом са оскудним брашњеником и новчаником, што је све гарантовало његов даљи успјех.
„Посвећеник науке, али још више посвећеник српског језика и ћириличног писма, наше традиције, усменога и духовнога предања, израстао је у велико име српске књижевности, али и човјека огромног труда и рада. Чега се год дохватио Миро Вуксановић на пољу науке и културе, све је са успјехом завршавао и постао члан наших најугледнијих научних и културних институција – Матице српске и Српске академије наука и умјетности“, казао је Високопреосвећени Митрополит.
Осврнувши се на његово поријекло, које је из значајне морачке и ускочке породице, Митрополит је казао да су се његови преци истакли јунаштвом нарочито у вријеме Светог Петра Цетињског и Карађорђа, када су се мачем борили за ослобођење нашега отачаства и за српско ослобођење и уједињење, а да се на сличан начин и Миро Вуксановић борио за своје отачаство:
„Они некада мачем, а он пером. Они за обнову немањићке државе, а он за обнову памћења и за обнову духовности, јер је знао да држава која нема и која не његује памћење, културу и духовност – она губи правац. И у том погледу све нас је задужио. И све што је могао наћи у нашем народу да вриједи поменути и да вриједи запамтити и истаћи, да би наш народ имао што више духовнога богатства, све је то записао уризничио и нама оставио.“
Обративши се ожалошћеној породици, Митрополит Јоаникије је истакао да она треба да буде поносна на Мира, пожељевши да његово име свијетли овом крају као што свијетли и Београду и Новом Саду, и посебно Црној Гори. Посебно је нагласио његову оданост нашој вјери и Српској православној цркви.
„Као духовни потомак Светога Саве, увијек се одазивао када смо га позивали на наше црквене свечаности, посебно на светосавске академије. Као велики бесједник, човјек пун знања, отмености и господства, увијек нам је доносио велику радост и охрабрење и освјежење. А данас, ево, молећи се Богу за покој његове душе, увјерени смо да му је Господ, због његових трудова, због његове оданости својој отаџбини и своме народу и својој Цркви, припремио мјесто поред Његоша, поред Вука Караџића, поред Ива Андрића, поред највећих имена у нашем народу које памтимо. Нека му буде вјечан спомен, а породици мир и утјеха, и сваки напредак и породици и свима вама“, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
+++
Миро Вуксановић (Крња Јела, 4. маја 1944) основну школу завршио je у родном месту, a Вишу реалну гимназију у Никшићу. Дипломирао је 1969. године на Филолошком факултету у Београду, на Групи за југословенску и општу књижевност.
Радио је као професор српског језика и књижевности у Техничком школском центру у Сомбору (1970-1975), где је две године вршио дужност помоћника директора. Био је управник Градске библиотеке „Карло Бијелицки“ у Сомбору (1975–1988). У том периоду фонд Библиотеке увећан је за сто хиљада књига. Покренуо је издавачку делатност Библиотеке и био њен уредник. Уређивао је часопис „Домети” (заменик главног уредника 1974–1978, главни уредник 1979–1988). Такође, уређивао је издавачку делатност „Раванград“ (1979–1988).
У Библиотеци Матице српске био је управник од 1988. до пензионисања 2014, кад је изабран за председника Управног одбора ове установе у којој је покренуо и био уредник неколико серија књига, а посебно је значајан вишетомни каталог збирке старих српских књига и легата. Вуксановићев управнички рад у најстаријој српској библиотеци националног значаја илуструје чињеница да је њен електронски каталог, будући да има милионски број записа, основа Виртуелне библиотеке Србије (систем COBISS), да има велику дигиталну библиотеку и сређен систем заштите културних добара. Обновио је Годишњак Библиотеке, покренуо едицију „Трагови”, едицију о дародавцима и друга издања. Такође, био је уредник петојезичне „Библиографије књига у Војводини“. Уредио је „Каталог српских књига у Бечу 18. века“ и више од 150 каталога изложби, као и велики број томова каталога Библиотеке.
За рад у библиотекарству добио је републичке награде: „Милорад Панић Суреп” (1996), „Запис“ (2007), „Ђуро Даничић“ (2009) и „Јанко Шафарик” (2014). Октобарску награду Сомбора добио је 1986. године.
Био је члан Управног одбора Матице српске (1988–2008); потпредседник Матице српске од 2004. до 2008. године. Дао је основну концепцију Издавачког центра Матице српске. Од 2008. био је главни уредник Издавачког центра Матице српске, у оквиру којег је покренуо Антологијску едицију „Десет векова српске књижевности“, која је награђена Специјалном наградом на Међународном београдском сајму књига 2014. као „најдалекосежнији подухват у српском издаваштву”. Као главни уредник ове јединствене едиције, са својим сарадницима, значајно је допринео да се јасније назначи корпус српске литературе од Светог Саве и усмене књижевности до савремене српске књижевности. Уређивао је и Едицију „Матица“ где по позиву своје књиге објављују водећи савремени српски књижевници. Био је уредник „Његошевог зборника Матице српске“.
За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2009, а за редовног члана 2015. године. Управник Библиотеке САНУ постао је 2011. године. Био је уредник Трибине Библиотеке САНУ, у оквиру које је покренуо истоимени годишњак са текстовима изговореним на приказивању књига и научних зборника. Био је уредник едиција САНУ: „Приступне беседе српских академика (1886–1947)“ (3 књиге – 2019, 2020, 2021), „Академске беседе“ (од 2016), „Приступна предавања дописних чланова“ (од 2019) и „Библиографије чланова САНУ“ (од 2019). У оквиру Академије био је председник Академијског одбора за историјат и објављивање академских беседа (од 2019), Академијског одбора за културу и уметност (2018–2020) и Одбора за проучавање историје књижевности (2014–2019), као и члан Одбора за Етимолошки речник српског језика и Академијског одбора за српско питање. Био је члан Извршног одбора Огранка САНУ у Новом Саду (од 2011) и председник Управног одбора Института за српски језик САНУ. Такође, био је члан Уређивачког одбора „Српске енциклопедије“ коју издају САНУ, Матица српска и Завод за уџбенике.
Од 2003. био је члан Уређивачког одбора „Српског биографског речника“. Написао је више од 150 лексиконских прилога и редиговао текстове из своје уредничке надлежности.
Приредио је књиге „Лаза Костић у Сомбору“ (1980), „Раванград“ Вељка Петровића (1984), књигу разговора „Ликови Милана Коњовића“ (1991), „Летопис“ Стевана Раичковића (2007), антологијско научно издање „Петар II Петровић Његош“ (2010), „Српски рјечник или азбучни роман: књижевни делови првог и другог издања (1818, 1852)“ Вука Стефановића Караџића (2012), антологију „Милован Ђилас“ (2013), антологију „Његош, два века“ (2013), „Дигитализовани Његош, прва издања Његошевих дела“ (уникатно издање у 11 књига на 1508 страна), антологију „Миодраг Булатовић“ (2016) и друга издања.
Дужност председника Управног одбора Андрићеве задужбине обављао је од 2016. до 2025. године. Био је покретач и председник Уређивачког одбора „Критичког издања дела Иве Андрића“ (од 2016), главни уредник „Библиографије Иве Андрића“ (2011–2021) и часописа „Свеске Задужбине Иве Андрића“ (2019–2025).
Такође, био је члан Управног одбора Задужбине Милоша Црњанског (2007–2012), потпредседник Вукове задужбине и члан Националног савета за културу (од 2011, председник 2014 – 2015).
Његов плодоносан књижевни рад изнедрио је ретко богат опус у српској књижевности, у којем се издвајају наслови: „Клетва Пека Перкова“ (1977), „Семољ гора“ (2000), „Семољ земља“, (2005), „Семољ људи“ (2008), „Отвсјуду“ (2008) и др.
За књижевни рад добио је многа признања и нагаде, међу којима су: Награда „Политике” за причу (1975), Награда „Мирослављево јеванђеље” за најбољу прозну књигу у Југославији за период 1997-2000, Награда за уметност Вукове задужбине (2000), Просветина награда за прозу (2000), „Борбина” награда за књигу године (2001), Награда за књигу године Друштва књижевника Војводине (2002), Награда „Лаза Костић” за приповедну прозу (2005), НИН-ова награда за најбољи роман (2005), Награда „Меша Селимовић” за најбољу књигу на српском језику (2005), „Статуета Бранка Радичевића” Бранковог кола (2010), Повеља за животно дело Удружења књижевника Србије (2012), Награда „Стојан Новаковић” (2012) „Вељкова Голубица” за свеукупно приповедачко стваралаштво (2015). За „нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији“ добио је Вукову награду (2004).
Весна Девић
Фото: Жељко Драшковић
