Главно празновање Светог Игњатија јесте у зиму 20. децембра. Овога дана се празнује пренос његових чесних моштију из Рима, где мученички пострада[1], у Антиохију, где је раније био архијереј.
Када Свети Игњатије беше позван у Рим, да пред царем Трајаном одговара за своју веру, на томе дугом путу пратише га неколико грађана из Антиохије, побуђени на то великом љубављу према своме дивном архипастиру.
Светитељ Божји, пошто се никако не хте одрећи вере Христове презревши сва ласкања и обећања цара Трајана, би осуђен на смрт и бачен у Цирку Великом пред зверове. Зверови га растргоше, и он предаде душу своју Богу. Тада његови пратиоци сабраше његове обнажене кости, пренеше у Антиохију, и чесно сахранише. Но када Персијанци заузеше Антиохију у шестом веку мошти Светог Игњатија поново се врате из Антиохије у Рим, где се и сада налазе у Цркви Светог Климента.
Спомен Светих мученика Филотеја, Иперихија, Авива, Јулијана, Романа, Јакова и Паригорија
Ови Свети пошто постадоше војници Небеског Цара Христа, наружише идоле и изобличише заблуду идолопоклоника. Идолопоклоници их ухватише, и најпре им дебелим моткама поломише руке и ребра, затим их немилосрдно шибаше, па им тешке ланце око врата ставише, и тако их у тамницу вргоше. После тога их из тамнице изведоше, и кожу им на кајише секоше; затим их обесише, и онда свакоме од њих укуцаше ексере у главу. И тако ови славни мученици предадоше душе своје у руке Божје, и добише неувенљиве венце мучеништва[2].
Житије Преподобног Лаврентија затворника Печерског
После искушења које снађе преподобне затворнике печерске Исакија и Никиту[3], подвизаваше се у том истом светом манастиру Печерском овај блажени Лаврентије. Он се, као добар војник Христов, усуди да сам усамљенички ратује са душегубним нападачем – ђаволом. И зажеле свом душом да се у строгом затворништву посвети молитви Богу, убеђен да Господ управо о затворничком живљењу говори када каже: „А ти кад се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт. 6, 6). Али преподобни му оци одлучно брањаху да то ради у светом манастиру Печерском, где лукави ђаво силовитије напада подвижнике него на другом месту. Они му напомињаху како ту ђаво савлада Исакија и Никиту, који се насамо у затвору бораху с њим, те их оци многим молитвама једва вратише к себи.
Тада Лаврентије, опростивши се са братијом, оде у манастир Светог великомученика Димитрија, подигнут кнезом Изјаславом[4], и тамо монаховаше у затвору. Он стаде веома подвижнички живети и са великом ревношћу радити на спасењу свом, преузимајући сваким даном све веће трудове, умртвљујући уздржањем и глађу све страсне пожуде, секући их мачем духовним, то јест речју молитве, и водом суза својих гасећи распаљене стреле лукавога. И тако он, благодаћу Божјом, не само не би рањен ђаволом, него и доби од сведарежљивог Господа дар да чудотворно исцељује разне болести и недуге по људима, и да изгони ђаволе.
Једном, к блаженом Лаврентију између многих других би доведен ради исцељеља један човек из Кијева, у коме бејаше веома свиреп и јак ђаво, да дрво које су са муком могли носити десеторо људи, он сам узимаше и ношаше. А блажени затворник, желећи да се благодаћу прослави његово духовно отечество – свети манастир Печерски, нареди да овог човека воде тамо. Тала бесомучник стаде викати: „Коме ме ти шаљеш? Ја не смем ни да се приближим пештери због Светих који почивају у њој. У самом пак манастиру живе тридесет светих црноризаца којих се ја бојим, a са осталима водим борбу“
Када бесомучник изговори то о благодати светог манастира Печерског, блажени поново нареди да га силом одвуку тамо, да би се боље потврдило оно што он рече. А они што вуцијаху бесомучника, знајући да он никада није бивао у Печерском манастиру и да никога тамо не познаје, упиташе га: „Ко су ти подвижници којих се ти бојиш?“ Јер у то време у Печерском манастиру бејаше братије сто осамнаест. Бесомучник наброја од њих тридесет по имену, и рече: „Сви они могу ме једном речју истерати“. Тада му они што га вуцијаху опет рекоше: „Ми хоћемо да те затворимо у пештери“. А он им одговори; „Каква ми је корист водити борбу са мртвима? Јер они сада имају већу слободу да се моле Богу за своје црнорисце и за све који долазе к њима. Но ако ви хоћете да видите како ја водим борбу, одведите ме у манастир: сем оне тридесеторице које споменух, ја се могу борити са свима осталима“.
И стаде показивати способности своје, говорећи јеврејски, римски, грчки, једном речју – све језике, које он никада ни чуо није, тако да се они што га вуцијаху веома уплашише и много дивише промени његовог говора и способности да говори разне језике. Затим, пре но што они уђоше у манастир, нечисти дух тaj побеже из човека; и исцељени човек стаде паметно расуђивати, те се сви што беху с њим испунише радошћу. Онда сви заједно уђоше у свету чудотворну цркву Печерску да захвале Богу. Дознавши за то, игуман са свом братијом дође у цркву. Исцељени не познаваше ни игумана, нити икога од оне тридесеторице које поименце наброја у време бесомучности. Тада га упиташе: „Ко те исцели?“ А он, гледајући на чудотворну икону Пресвете Богородице, одговори: „Са Њом сретоше нас Свети оци, њих тридесет на броју, и ја се исцелих“. При томе он се сећаше имена свију њих, али никога не познаваше у лице. Тада сви скупа узнесоше хвалу Богу, и Пречистој Матери Његовој, и блаженим угодницима Његовим.
Тако се прослави свето место Печерског манастира по Божјем устројењу, објављеном преко блаженог затворника Лаврентија, који се као Варнава од Павла, на неко време одвоји од печерске бpaтиje, много плода донесе и, украсивши Изјаслављеи манастир многим равноангелним врлинама својим, поново се врати y свети манастир Печерски. После извесног времена он би изабран и посвећен за епископа Туровског[5]. По блаженом престављењу Светог Лаврентија[6], тело његово би пренето у Кијево-Печерски манастир и с чешћу положено у пештерама, где и до сада његове чудотворне мошти стоје нетљене, у част Онога који види тајно а узвраћа затворницима јавно – слављеног у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.
Житија Светих – архимандрит Јустин Поповић
НАПОМЕНЕ:
[1]Пострадао 20. децембра 107. године.
[2]Пострадали 297. године у граду Самосати, у Сирији, за време цара Диоклецијана.
[3]Спомен преподобног Исакија, затворника печерског, 14. фебруара; спомен Никите затворника, који је скончао као епископ Новгородски, 31. јануара. Обојица беху прелашћени виђењем Кушача у светлом облику.
[4]Манастир св. великомученика Димитрија налазио се у близини Печерског манастира. Године 1128, он би прикључен Печерској обитељи.
[5]Туров – град у Минској губернији. Свети Лаврентије био јe епископ Туровски од 1182. године.
[6]Преставио се у Господу 1194. године.
