У суботу, 30. маја, на Духовске задушнице, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служена је Света литургија и помен свима од вијека уснулима у нади на васкрсење и живот вјечни.
Литургијским сабрањем началствовао је старјешина Саборног храма, протојереј Никола Пејовић, уз саслужење протојереја Бранка Вујачића и јереја Велимира Бугарина, а у молитвеном присуству протојереја-ставрофора Далибора Милаковића.
Након заамвоне молитве, свештенство Саборног храма служило је помен свима упокојенима, за чија су имена вјерни принијели молитве, кољива, свијеће и своју љубав, показујући још једном да је молитвено сјећање Цркве дубље од сваког земаљског заборава.
По одслуженом помену, сабраном вјерном народу бесједом се обратио протојереј Никола Пејовић, указујући на дубоки богословски смисао човјековог стварања, пада, смрти, али и спасења у Христу, који је Својим васкрсењем отворио човјеку пут у живот вјечни.
Говорећи о тајни стварања човјека, отац Никола је подсјетио да је човјек створен као биће које у себи носи и земаљску и небеску димензију:
„Тиме је човјека створио као небеземно биће, као биће које у себи има и елементе земље, али и елементе тог духовног свијета. И заправо, шта је човјек? Човјек је управо оно што каже боговидац Мојсије. Оно што је постао када је Бог удахнио дах живота у тај прах земаљски. Човјек је душа жива.”
Управо на Задушнице, када Црква свједочи истину да човјек као биће свој живот не завршава гробом, већ је душа жива, призвани на вјечну заједницу са Богом, у том свјетлу и помен упокојенима није само обред сјећања и комеморације, него литургијско исповиједање да човјек припада Богу и да је у Богу сваки живот сачуван од коначног ништавила.
У даљем обраћању прота Никола је говорио о трагичности човјековог пада и о смрти као посљедици нарушеног односа између човјека и Бога:
„Изгнан из раја, човјек се суочио са оним са чиме се и ми данас суочавамо, а то је смрт. Постао је смртан, јер је дошло до нарушавања тог благословеног односа и тај јаз између човјека и Бога је био непремостив.”
Указујући да човјек сам својим силама не може побиједити смрт, он је нагласио да се управо у Христовом доласку открива величанствена тајна спасења:
„Зато је долазак Христов у овај свијет тако величанствен, тако чудесан, тако важан и зато Христос постаје најважнија личност у историји рода људскога и најважнија личност у животу свакога од нас, јер кроз Њега је тај јаз између неба и земље, између вјечног и пролазног, између смрти и живота превазиђен. Управо у Његовој Богочовјечанској личности.”
Прота Никола је такође нагласио да Господ и Спаситељ Исус Христос није тек само учитељ или пророк, него Син Божији – Богочовјек у коме се поново сједињују небо и земља, Бог и човјек и вјечност. Зато молитва за упокојене није израз очајања и безнађа, већ наде; није ни беспомоћни плач пред смрћу и пред ништавилом, него повјерење у Онога који је смрт побиједио.
Отац Никола је навео да је Христос на Себе оваплоћењем узео сву човјекову патњу, бивајући у свему подобан човјеку осим у гријеху:
„Узео је ту нашу палу природу. Узео је са свим слабостима и са свим оним што човјек осјећа, а то су и глад и жеђ и бол и тугу и патњу и борбу и недоумицу и страх. Све оно што човјека чини човјеком у овоме свијету. Све је то Господ на себе узео и у свему био подобан са нама, осим у једноме, у гријеху.”
Управо зато је Христово васкрсење најрадоснија вијест свакоме човјеку, јер Господ је ушао у саму дубину људског постојања. Узео је наше ране, нашу пролазност, нашу смртност, и све то узнио у свјетлости васкрсења.
Говорећи о вазнесењу Господњем, које Црква прославља у данима уочи Духовских задушница и Педесетнице, отац Никола је подсјетио да човјекова истинска мјера није земља, већ небо:
„Ми смо прославили празник Вазнесења Господњега који нам показује да је мјера човјекова не земља, него небо, да је небо истинска и права отаџбина за свакога човјека и да је човјек створен и призван да сједне са десне стране Бога и Оца и да задобије истински живот вјечни и непролазни.”
Ово је нарочито важно у дану када се молимо за наше упокојене сроднике, пријатеље и добротворе. Црква нас учи да њихов живот није сведен на земљу, него да је сваки човјек призван на царство небеско. Зато се у храму не сабирају само живи у земаљском смислу, него сва Црква — и они који ходе овим животом, и они који су уснули у Господу.
У наставку бесједе, отац Никола је говорио о Христовом васкрсењу као побједи живота над смрћу:
„Он је васкрсао као човјек, не само као Бог, него је васкрсао са свом својом људском природом и показао ученицима својима ране, а то су ране које свако од нас носи у овоме животу.”
Уочи празника Духовдана, отац Никола је подсјетио да је печат дара Духа Светога дарован свакоме човјеку у Тајни крштења:
„Сваки човјек задобија печат дара Духа Светога и тиме оно дијете или онај човјек рођен, тјелесно рођен за пролазност и за смрт, задобија дар Духа Светога и задобија могућност за живот вјечни и непролазни.”
Управо у томе се открива и смисао Духовских задушница: Црква се моли за упокојене уочи празника силаска Духа Светога, јер је Дух Свети Онај који оживљава, освећује и сједињује све у Христу. Он је Дух Утјешитељ, Дух васкрслога Христа, Дух који чува заједницу живих и уснулих у једном тијелу Христовом.
На крају бесједе, протојереј Никола Пејовић је упутио ријечи велике утјехе свима који су дошли да се помоле за своје упокојене:
„ Наш Бог у кога ми вјерујемо је Бог живих и сви ови овдје људи које сте записали, ваши сродници, нису мртви, јер у Богу нема мртвих. У Богу су сви живи јер их је животодавац Господ примио у своје наручје и дао им живот!”
Ове ријечи оца Николе сабрале су у себи сав смисао овог молитвеног дана. Задушнице нису дан безнађа, него дан љубави Божије која не престаје. Црква, као мајка, не заборавља никога: ни оне чија се имена гласно помињу, ни оне које нико више на земљи не помиње, јер су сви у Божијем памћењу живи у духу васкрсне наде и вјере да је Христос, распети и васкрсли Господ, једина истинска утјеха и живима и упокојенима, јер је Он Пут, Истина и Живот.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
