У убрзаном и преоптерећеном свету, унутрашње обликовање деце и адолесцената постало је једна од најтежих — а истовремено и најнеопходнијих — одговорности родитеља, васпитача и друштва у целини.
У интервјуу са Александром Надане, који је објавила Новинска агенција Basilica, отац Ливију Видикан-Манчи говорио је о изазовима васпитања у дигиталном добу, о потреби за расуђивањем и о значају изградње стварних, живих односа са адолесцентима. Као универзитетски предавач на Факултету православне теологије Универзитета „Бабеш–Бољај“ у Клуж-Напоки, отац Ливију Видикан-Манчи се у свом академском и пастирском раду бави односом између вере, технологије и обликовања савременог човека.
Александра Надане: Шта данас највише утиче на унутрашње обликовање детета: недостатак времена родитеља, дигитална култура или одсуство јасних оријентира? И на који начин се ти изазови могу превазићи?
Отац Ливију Видикан-Манчи: Пре свега, хвала на прилици да говорим о теми која је у нашем времену изузетно важна. Друго, не бих круто раздвајао ове три стварности, јер оне не делују изоловано; оне се међусобно преплићу и појачавају. Дигитална култура сама по себи није зло. Она постаје проблематична онда када је дете препуштено њој самој, без посредовања, без оријентира и без смисленог присуства одрасле особе.
У том смислу, недостатак времена родитеља и одсуство јасних оријентира нису тек споредни недостаци, већ дубоке рањивости које омогућавају да дигитално окружење постане главни извор унутрашњег обликовања детета. И то јесте један од највећих проблема нашег времена.
По мом мишљењу, унутрашње обликовање детета не постиже се пре свега морализаторским говорима или правилима наметнутим споља, већ стабилним присуством, ритмом и живим односом. Дете се изнутра обликује оним што свакодневно доживљава, а не само оним што му се говори. Када је родитељ стално у журби, расејан или заокупљен сопственим екранима, дете усваја стање анксиозности, губитка смисла и емоционалне нестабилности. Зато превазилажење ових изазова не почиње драстичним технолошким забранама, већ обнављањем квалитетног времена, аутентичног дијалога и кохерентног начина живота, у којем се вредности живе природно, а не само формално проглашавају.
У том контексту, сматрам да је стварно и функционално партнерство између породице, школе и Цркве од суштинског значаја. Породица понекад не зна како да управља уроњеношћу деце у виртуелне просторе и може заузети одбрамбен, па чак и непријатељски став према школским иницијативама које промовишу умерено и одговорно коришћење технологије.
Зато то партнерство треба проширити и оснажити, уз важног савезника — медије. Потребно је поново изградити поверење између родитеља и школе, између родитеља и Цркве, и подстицати искрену, уравнотежену и емпатичну јавну комуникацију о стварним потребама деце.
Говоримо, дакле, о усклађеном напору, ослобођеном институционалне сујете и обележеном осетљивошћу према крхкости људских бића која су још у процесу обликовања. Не бих питање поставио као „шта највише утиче на децу“, већ као „како одговорно управљамо овим деликатним спојем времена, дигиталне културе и оријентира“. Ту треба да буде усмерена наша заједничка пажња.
И, изнад свега, чврсто верујем да се равнотежа не може успоставити без молитве. Молитве породице, деце и заједнице од суштинског су значаја за очување и садашњости и будућности наше деце. Схватање да молитва није гест у кризи, који се упражњава само у тешким тренуцима, већ саставни део свакодневног живота, само по себи представља темељни оријентир за унутрашње обликовање детета.
Како родитељ може да остане смислено присутан у животу свог детета у дигиталном добу у којем живимо?
Без сумње, то је суштинско питање. Укратко бих рекао: доследношћу и аутентичношћу. Детету нису потребни савршени родитељи, већ присутни родитељи, а та присутност је пресудна у односу родитељ–дете. Али шта та присутност заиста значи у убрзаном и високо дигитализованом свету?
Бити смислено присутан не значи само бити физички близу, већ и бити емоционално доступан, слушати без тренутног осуђивања, разумети пре него што се исправља, и понудити јасан, али топао ослонац. Детету је потребно да осети да се узима озбиљно, да су његова искуства и питања важни — чак и онда када су непријатни или тешки за разумевање. У том контексту, од кључне је важности да се родитељ не такмичи са дигиталним окружењем. Такав „дуел“ је изгубљен унапред. Много је важније да родитељ то окружење познаје, разуме и посредује у њему, нудећи детету критеријуме за оријентацију. Отворен разговор о ризицима, као и признавање сопствених граница и рањивости у односу према дигиталном свету, не слабе родитељски ауторитет; напротив, они га хуманизују и чине уверљивим.
Подједнако је важно неговање начела, посебно расуђивања. Јер, неминовно ће постојати тренуци у којима родитељ није присутан. Шта ће тада помоћи детету: скуп забрана или способност да доноси одговорне одлуке? Зато дете у родитељу треба да осети савезника, ослонац и саветника, а не контролора. Нажалост, родитељи често делују реактивно, интервенишући тек када се ствари већ погоршају — попут „ватрогасца“ позваног прекасно. То није васпитање, већ управљање кризом.
Ипак, постоје једноставни, наизглед ситни гестови који на средњи и дуги рок граде чврст однос: породична молитва, заједнички оброци, искрен дијалог и прихватање јасних и доследних граница. То нису пуке навике, већ праве структуре стабилности. Кроз њих дете стиче унутрашњу сигурност, ритам и смисао — ослонце без којих се ни дигиталним окружењем ни светом сутрашњице не може здраво кретати.
Многи адолесценти живе са анксиозношћу и збрком у погледу идентитета. Шта могу да учине они који око њих имају васпитно-образовну улогу?
Пре свега, од суштинске је важности да се та искуства не умањују нити релативизују. Данашњи адолесценти изложени су огромној количини информација, поређења и симболичких притисака који често превазилазе њихову способност да све то обраде и унутрашње повежу. Збрка у погледу идентитета није знак личне слабости, већ последица дубоко преоптерећеног контекста. Информациона гојазност погађа читаво друштво, а утолико више младе људе који још траже сопствени правац и стабилан осећај смисла.
Они који имају васпитну улогу — родитељи, наставници и свештеници — могу да понуде стабилност пре свега својим постојаним присуством. Али то присуство није пасивно нити неутрално. Оно подразумева доступност, континуитет и верност у односу, нарочито у тешким тренуцима. Адолесценти морају да знају да нису емоционално напуштени између оцена, циљева учинка и очекивања, и да постоје одрасли који остају уз њих и онда када ствари постану непријатне или тешке за управљање.
Подједнако је важна и потврда личности, правилно схваћена. Не мора се одобравати свако понашање, али свака особа мора бити призната. Потврда не значи релативизацију истине нити избегавање стварности, већ препознавање достојанства личности која стоји пред нама. У том смислу, способност да се понуди стварна повратна информација постаје кључна — повратна информација различита од осуђивања: изречена с љубављу, али без улепшавања истине. Често, из жеље да сачувамо привидно добар однос, пристајемо да градимо на полуистинама или погодним ћутањима. Такав облик лажне заштите не помаже адолесценту; напротив, чини га рањивијим.
Адолесцент који одраста без искреног суочавања са стварношћу ризикује да постане крхка одрасла особа, слабо прилагодљива и неспособна да се носи са неуспехом или одговорношћу. Зато је аутентична повратна информација чин љубави, а не строгости. Она помаже младој особи да упозна себе, препозна своје границе и расте на реалан, а не илузоран начин.
У том смислу, неопходно је подстицати идентитет који се гради на односима, а не искључиво на учинку. Учинци су променљиви и зависе од поређења; однос, напротив, пружа стабилност и континуитет. Адолесцент који зна да је вреднован због онога што јесте, а не само због онога што постиже, може да изгради свој идентитет на здрав и уравнотежен начин.
Адолесцентима су такође потребни безбедни простори у којима могу да постављају питања без страха, да изражавају сумње и отворено говоре о својим рањивостима. У таквим просторима вера не треба да буде представљена као додатни притисак или крути скуп моралних захтева, већ као стварна подршка, хоризонт смисла и извор унутрашњег исцељења. Из те перспективе, исповест може постати један такав привилегован простор када се живи правилно и с расуђивањем: не као тренутак оптужбе или грубе процене, већ као исцелитељски сусрет, као дијалог у истини, вођен у атмосфери поверења и дискретности.
Чврсто верујем да, када породица има мудрог духовног оца и када се адолесцент осећа поштовано у ритму свог сазревања, настаје дубок облик психолошке и духовне сигурности. Духовник не замењује родитеља нити се с њим такмичи, већ допуњује процес формирања нудећи простор различит од породичног, у којем се истина може изрећи без страха и у којем се крхкост не санкционише, већ прати. У таквом оквиру адолесцент учи да истина не разара однос, него га прочишћује и продубљује.
Да ли у свом пастирском раду сусрећете младе људе који трагају за смислом, али се плаше да у непријатељском културном контексту јавно преузму и посведоче своју веру? Шта бисте им поручили?
На ово питање бих одговорио полазећи од једног искуства које ме, пре свега, обавезује на благодарност. Бог ми је дао да упознам многе младе људе који су своју веру прихватили јасније и храбрије него њихови родитељи. Од њих бих започео свој одговор — и за њих благодарим Богу. То су аутентични млади људи, укорењени у стварности, који своју веру живе не демонстративно, већ природно, по образу Христа и Његових Светих. Они надахњују друге, а да то и не настоје.
Њима бих рекао: наставите тим путем аутентичности, без гордости и без страха, јер је ваше тихо сведочанство често снажније од сваке беседе. Вера живљена с дискретношћу, доследношћу и унутрашњим миром сама по себи постаје ослонац другима.
Међутим, постоји и друга категорија, такође веома присутна: „млаки“ млади људи, да употребим израз Светог апостола Павла. Њима бих рекао да је тај страх природан и да нису сами. Живимо у култури која релативизује вредности, подвргава иронији дубоку посвећеност и са подозрењем гледа на сваки облик верности. У таквом контексту разумљиво је да прихватање и исповедање вере може деловати ризично.
Вера не треба да се живи као застава која се размахано истиче, већ као унутрашња светлост која даје смисао и правац. Њено преузимање почиње тихо: верношћу сопственој савести, молитвом, малим добрим делима, одбијањем унутрашњих компромиса. Храброст се не рађа из директног сукоба са светом, већ из личног сусрета са Христом. А млади човек који живи доследно, у миру и расуђивању, постаје сам по себи одговор — чак и у непријатељском културном окружењу. Који би вид сведочанства могао бити уверљивији?
Не могу да завршим овај одговор а да не поменем један жив и конкретан пример таквог сведочења из саме Цркве: апостолски рад који већ деценијама остварује Јустин Мирон, многима познат као Јустин од Оаше (данас игуман манастира Никула у Клужској жупанији). Заједно са својим ученицима, више од двадесет година настоје да младе људе приближе стварном животу Цркве — не кроз притисак или морализаторски говор, већ кроз присуство, праћење и аутентично проживљено искуство. То је доказ да вера, када се живи природно и у заједници, не плаши, већ привлачи.
У том тренутку одговорност родитеља постаје кључна. Адолесценти сами не стижу до таквих простора који духовно обликују и пружају подршку. Потребно им је вођење, подршка и охрабрење да се приближе заједницама, камповима, манастирима или иницијативама које нуде здрав оквир за духовни и људски раст. Усмеравање детета ка таквим местима не значи преношење сопствене одговорности на друге; напротив, то је њено одговорно вршење — уз свест да развој адолесцента захтева заједницу, живе узоре и контексте које породица сама не може увек да обезбеди.
Како савремени човек данас, у ритму свакодневног живота, може да сачува пажњу и расуђивање?
Мислим да пре свега морамо бити искрени према себи. Савремени човек то не може лако. Добро је познато да су пажња и расуђивање прве жртве убрзања, а савремени град управо функционише по логици непрекидног убрзавања. У таквом контексту, очување унутрашњег живота постаје чин отпора.
Сигурно сте чули — или можда и лично искусили — колико је тешко остати сабран у свету који непрестано захтева вашу пажњу. Расцепкани смо, расејани, развлачени на више страна. Расуђивање се не може обликовати у преоптерећеном и исцрпљеном уму, јер оно захтева простор, тишину и дубину. Без тога, човек више не бира — околности бирају уместо њега.
Зато савременом човеку нису потребне само технолошке паузе, већ преуређење читавог начина живота. Потребни су му молитва, размишљање и свесно прихваћене границе. Али, можда више него икада, потребно му је да изађе из урбаног ропства и поново се повеже са природом. Градски човек мора изнова да научи да гледа у небо, да слуша тишину шуме, да осети воду река и да успори. Природа одучава од журбе и враћа нас мери.
Расуђивање није брз рефлекс, већ врлина која се стиче током времена. Знати када стати, када ћутати и када изабрати оно што је суштинско, претпоставља заштићен унутрашњи живот. У крајњој линији, не спасава нас брзина, већ правац. А правац се не открива у буци, већ у тишини, у молитви и у заједници са Божјом творевином.
Извор: Живот Цркве
