На девету недељу пред свеславно васкрсење Христово, служена је Света литургија у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин-старјешина Цркве уз саслужење протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, протојереја-ставрофора Гојка Перовића, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, протојереја Јована Радовића и ђакона Луке Павићевића, док је молитвено учествовао прота Милун Фемић.
Једногласним појањем на литургијске возгласе одговарао је Хор Светосавник, под вођством Ратке Вујачић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке обратио се началствујући свештенослужитељ, прота Шљиванчанин:
,,Чули смо ову јеванђелску причу у којој нам, како говоре Свети Оци, бива дата читава историја спасења. Они кажу да, када би се којим случајем изгубило Јеванђеље и уопште Свето Писмо, а да нам остане само ова прича, – то би нам било довољно да схватимо суштину наше вјере и смисао нашега живота.
Ова прича нам говори о величини и важности покајања, али још више о величини и дубини Божије љубави. Зато нам је Црква управо у ово вријеме даје на читање, припремајући нас за Велики васкршњи пост, а тиме и за празник над празницима – Христово васкрсење.
Чули смо како млађи син напушта очев дом, тражећи свој дио имања да би живио по својој вољи. У оно вријеме, тражити насљедство док је отац још жив било је исто што и сматрати га мртвим. То већ на почетку показује стање његовог срца. И видјели смо како је то имање потрошио – живећи развратно и грешно, све док није дошао до крајње тачке свога живота.
Постао је најамник, слуга, гладан и понижен. Али та глад није била само тјелесна. Он је огладнио и духовно. Дошао је у такво стање да је желио да једе храну коју су јеле свиње. А чињеница да је чувао свиње – нечисте животиње – говори нам да је пао и духовно и друштвено до самог дна.
И управо тада, у тој крајњој биједи, Јеванђеље каже: „Дође себи“. Сјетио се љепоте очевог дома, сјетио се љубави очеве, сјетио се живота који је некада имао. И тај тренутак је почетак покајања. Тада каже: „Устаћу и отићи ћу оцу своме.“ И он то заиста и чини.
А оно што је најважније, браћо и сестре, јесте то да отац није чекао сједећи и прекоријевајући, него му је пошао у сусрет. Загрлио га је, пољубио, није му упутио ни једну ружну ријеч. Наредио је да се закоље угојено теле, да буде гозба, радост и пјесма. Обукао му је ново одијело, ставио му прстен на руку, вратио му достојанство синовско.
То је слика љубави нашега Оца небескога – љубави неизмјерне и несагледиве. Али, та љубав се пројављује онда када човјек има покајање и када се враћа Богу.
Неко може помислити да се ова прича односи само на оне који су тешко сагријешили. Али не, браћо и сестре – она се односи на свакога од нас. Сви смо ми блудни синови. Сваки од нас, својим мислима, дјелима и односом према Богу и ближњима, налази се у овој причи. Често мислимо да је оно што имамо наше, да смо ми заслужни, да други нису као ми. И то су управо пориви блуднога сина.
А у овој причи имамо и другога сина – онога који је остао код куће. Када је чуо радост и пјесму, разгњевио се. Није се обрадовао повратку брата, него је прекорио оца. И ту се морамо запитати: нисмо ли и ми често као он? Не кажемо ли понекад: Шта ће овај у Цркви, до јуче је гријешио; ја сам одувијек ту, ја сам први ?
Таквим размишљањем показујемо да Богу не служимо из љубави, него као најамници, очекујући награду. А Бог нас не позива на трговачки однос, него на однос љубави.
Зато отац каже: „Овај брат твој бјеше мртав и оживје, изгубљен бјеше и нађе се.“ Живот човјеков је Богу најважнији. Због тога је Христос и дошао – да нам дарује живот.
Покајање је наше лично васкрсење. Оно нас враћа у дом Очев, у наручје Божије. Бог прима свакога човјека. И ако истински живимо покајањем, радоваћемо се и покајању другога.
Покајање није само туга због гријеха, него повратак у живот, у пуноћу живота са Богом. Нека нам Господ дарује ту најљепшу врлину – покајање, јер без ње нема живота ни са Богом ни међу људима. Нека Бог да да живимо покајањем, јер живјети покајањем значи живјети по Богу и са Богом !“ – поручио је началствујући свештенослужитељ, прота Шљиванчанин.
Заједништво у Чаши Господњој настављено је у црквеној гостопримници.
Часове веронауке за полазнике Школе Свети Ђорђе и Свети Наум Охридски, одржале су протинице Надица Радовић и Душка Станишић.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
