Поводом тринаесте годишњице од упокојења блажене успомене архимандрита Луке (Анића) који се упокојио у ноћи између 7. и 8. фебруара 2013. године у Манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици, јутрос је служен годишњи помен оцу Луки.
Помен је служио игуман манастира Подмаине, јеромонах Рафаило Бољевић са свештеницима и уз учешће сабраног вјерног народа.
Бесједом на гробу оца Луке, вјерницима се обратио отац Јоаким, игуман манастира Врањина.
„Ја сам врата и који год уђе кроз мене ући ће и изићи ће и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти, а ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу“ То су речи самога Господа и спаситеља душа наших богочовека Исуса Христа чије су речи многи од људи чули и кренувши за Њим и ушавши кроз Њега, ушли су и изишли и нашли пашу вечнога живота. Један од великих светих отаца наше Цркве, Свети отац наш Григорије Богослов у својој простоти срца и душе чувши овај глас Господњи, он је свим својим бићем кренуо за Њим, повлачећи се у осаму, у тиховање и у пустињу. Сав живот свој је Христу Богу предао и предавајући сав живот Спаситељу своме, он је своје срце толико очистио да се удостојио да буде и боговидац поучавајући срце своје разумом Божијим и на тај начин и због тога, видевши Бога свога је могао и о њему и да говори , да говори премудрост Духа Светога управо зато што га је видео и зато је добио и име богослов.
Ми га прослављамо у нашој светој Цркви као Григорија Богослова и он је један од тројице светитеља који су се удостојили да носе управо то име „богослов“. Први је Свети апостол и јеванђелист Јован, онај који је своју главу наслонио на прса Господња и са тих прса у Духу Светом био учен најдубљим истинама Божијим, други је свети отац Григорије Богослов, а трећи је Свети Симеон Нови Богослов. Сва тројица поучавајући своја срца тајнама Божијим, тајнама Духа Светога су живели тим исихастичким и молитвеним животом у простоти свога бића. Свети Григорије Богослов је из те пустиње био изабран и постављен за патријарха цариградског, па је онда жудећи за том тишином у наручју Божијем, опет се повлачио у пустињу, онда су га опет вратили на патријараршки престо, одакле је руководио словесним стадом Христовим, а тако исто и Свети Симеон Нови Богослов такође тиховатељ и такође је поучавао народ Божији познавајући најдубље тајне Божије и могући о њима и Богу да говори. Имамо поед њих и многе друге оце и тиховатеље Цркве. Отац Лука кога су неки добро познавали , неки га за живота нису упознали, неки су га сам једном видели , али било како било, његово име и његова личност и његов дух је ево и дан-данас у пуноћи међу нама присутан и ево данас нас је овдје својим духом сабрао око имена Божијег, поделићемо са вама једну причу који смо чули о њему а управо се односи на тај дар који је он имао од Бога, а то је да сабере људе око Христа Бога нашег и по сведочанству једног од отаца једном када је једна група наше браће и сестара дошла овдје у Дајбабе да посјети оца Луку, пре њих је дошала нека делегација из неке европске земље и сада они сревши се са оцем Луком, наша браћа и сестре, отац Лука им каже, ево само да испратим ове званице и после тога ћемо да се дружимо до изнемоглости. Он је, како сведоче они који су га знали, волио у имену Божијем, пре свега и сам јер је био молитвени тиховатељ, да обитва, а онда испунивши се багодаћу Духа Светога, није себично то за себе задржавао, него је многе људе око себе сабирао и њима делио оне тајне које је њему Господ у тишини срца и откривао.
И овде бисмо још поменули, управо истакавши тај његов духи настројење молитвеног тиховања, да није њега било вероватно би Господ на неке друге начине нас упознао са светим оцима и тиховатељима наше Цркве, али он је био тај који је први то препознао бивајући испред времена и он је у наш народ увео свете оце-упознао је наш народ са светим оцима који су недавно канонизовани , а то су старасц Јосиф Исисхаста и његови ученици и следбеници , јер је препознао њихову светост, пре него што их је Црква званично канонизовала. Ми данас, читајући књиге о њима, данас су те књиге штампане, на почетку или на крају видимо да они који су те књиге издали, велику захвалност узносе нашем блажене успомене оцу Луки. Он је у тиховању њих препознао, са њима се срео и њих је у нашем народу и прославио и не само њих него и преподобног оца Серафима Роуза такође, тиховатеља, Американца који је спознавши да је истина у православљу, иако је имао турбулентан пут до истине ипак све то засобом оставио и сав живот свој предао Христу Богу и ушао је кроз врата, изашао и нашао пашу вечнога живота. И њега отац Лука, нама још пре свих, представио и молимо се Богу, иако почива наш отац Лука у тишини овога гроба, да га Господ удостоји са свим светим оцима и тиховатељима наше Цркве и са свим осталим светим људима које у Цркви прославвимо, да га удостоји и оне вечне паше, изобилне паше вечнога живота, да се сви са светима и са нашим оцем Луком вечно радујемо и да вечно прослављамо истинитог Бога нашег, Оца Сина и Духа Светога. Амин.
