Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић /1787-1864/, једна од најзнаменитијих личности српске културе, преминуо је 7. фебруара 1864. године.
Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, потом у школи у Лозници и Манастиру Троноша.
У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.
Послије пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне пјесме и умотворине и да ради на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних пјесама и „Писменицу“ /граматику/, а 1818. „Рјечник“.
Писао је и историјска свједочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.
Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах „Даницу“ и настојао да Европу упозна о српском народном благом и прошлошћу.
Гигантским радом /његово дјело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић је стекао многе присталице, али и огорчене противнике.
Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне пјесме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.
Његове реформаторске идеје однијеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле „Песме“ Бранка Радичевића, доказ да се „Вуковим језиком“ могу писати и умјетничка дјела, а Ђура Даничић је дјелом „Рат за српски језик и правопис“ доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.
Цијела епоха развијеног српског романтизма била је под Вуковим утицаје.
Опширније на: ИН4С
