Јеванђелски одломак о Царинику и фарисеју (Лк. 18, 10–14), којим почиње Триод[1], не представља само поучну причу; он дјелује као огледало пред које смо позвани да станемо, не да бисмо посматрали друге, него да бисмо сагледали себе.
У средишту приче стоји реченица Фарисеја: „Хвала ти што нисам као остали људи“ (Лк. 18, 11).
Ријечи изречене прије толико вјекова, које, међутим, и данас звуче изузетно познато, често прерушене у своју савремену верзију: „срећом, нисам као он“.
Фарисеј не говори неистину. Пости, држи се закона, живи религиозно уредно, и по свему судећи дјелује „исправно“. Али његов проблем није у ономе што чини, већ у начину на који сагледава.
Он се не обраћа Богу да би се покајао, него да би се упоредио. Не тражи милост, него потврду. А да би се осјетио „оправданим“, потребно му је да некога постави ниже од себе. Тако се цариник претвара у степеницу самоправдања.
Такав начин размишљања, међутим, не одликује само фарисеја из приче, него често и нас у свакодневном животу: када се осјећамо морално надмоћнима, када журимо да осуђујемо, када људе дијелимо на „добре“ и „лоше“, када помислимо — макар и ћутке — „ја то никада не бих учинио“, подижући тако невидљиве зидове који нас удаљавају од других.
Цариник, напротив, не улази у поређења. Не оправдава се, нити анализира. Стоји подаље, погнуте главе, и шапуће: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк. 18, 13). Не истиче дјела, нити се позива на врлине. Приноси само своју скрушеност. И његово смирење постаје пут ка оправдању.
Прича нас подсјећа да је највеће искушење за вјерника самодовољност: привид да је „са мном све у реду“, да „ми није потребно покајање, преумљење“, да „се разликујем од других“. Духовни живот, међутим, није борба за надмоћ нити такмичење у моралу; он се гради на живом и искреном односу са Богом и са ближњим.
Црква није клуб морално беспрекорних људи, нити простор искључивања. Она је заједница праведних и грешних, који се сви — без изузетка — налазе на путу покајања.
То је тијело оних који признају да им је Христос потребан, не као награда, него као спасење. Када се у средиште постави Христос, а не наш егоизам, тада престајемо да се раздвајамо од других и учимо да заједно ходимо, у смирењу, истини и љубави.
Превео са грчког језика: п. Никола Ј. Гачевић
[1] Триодом се назива богослужбена књига која се користи од недеље Цариника и фарисеја до Велике Суботе. Појац стане пред царске двери, пред почетак вечерње службе, држећи у рукама књигу Триод и епископ или свештеник (у парохији) или игуман у манастиру (ако нема свештенослужитеља то чини игуманија у женском манастиру) благосиља отварање књиге. Тако се даје један свечани тон почетку овог благословеног периода у духовном животу. Од Недеље Цариника и фарисеја (поука о смирењу као темељу духовног живота и спасења) улазимо у период када нас Црква духовно води ка празнику Васкрсења. Цијели тај пут Црква нас учи, као што наведосмо, смирењу, преумљењу (покајању), љубави према ближњем као суду Божијем, праштању, и тако испуњени духовном радошћу стигнемо у истинску радост и свјетлост темеља наше вјере, а то је Васкрсење. Триод је грчки назив који значи три пјесме (три оде), умјесто уобичајених 9, у канону (кратке пјесме) које се поју на јутарњој служби.
Садржај тих пјесама нас поучава о користи покајања (преумљења, преображења) од свега што нас одваја од Бога и ближњег, од самога себе у коначници, о смирењу, о уздржању од зла које је упућено према другоме. Дакле један период који нас позива да се трудимо да стичемо божански мир, учвршћујемо вјеру и наду, свјетлост и радост, и најважније, да се сједињујемо са Сином Божијим, Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом кроз личну молитву и учешћем у Светој Литургији (светим причешћем), и тиме дођемо у познање смисла и истине живота. У свему томе нам помаже и света тајна Исповијести која је превасходно тајна љубави Божије према човјеку. (коментар преводиоца)
