Игуман Савински Макарије, синоћ је, након Акатиста Пресветпј Богородици, бесједио на тему Божијег промисла и Божијег допуштења и том приликом нагласио да се у животу свакога од нас дешавају та два дјества Божија.
„Први је промисао Божији- онај који дејстује у човеку и доноси му радост, мир, љубав и доноси све оно што је добро у човековом животу, када човек иде путем Божијим, када следи Бога на сваком кораку и на сваком месту. Дакле, човека који се труди свим силама да испуњава заповести Божије и он тим путем ходећи, путем промисла Божијег, радује се у овоме свету и пре свега, још и овде осећа наслеђе вечног живота.
Друго дејство Божије је допуштење Божије које се такође догађа свима нама и који је исто израз љубави Божије према нама, с тим што многи, знајући шта је Божије допуштење, плаше се од тога и имају страх када се нешто догађа што ми не очекујемо и што доживљавамо као неки лош догађај у нашем животу. Божије допуштење свакога од нас стиже само из једног јединог разлога, а то је када скрећемо са пута Божијег, а то значи само једно: да нас гордост само одводи на стрампутицу живота. Дакле, ништа друго као корен сваког греха није, осим гордости. Она је збацила и самог архангела са неба и она лови људске душе у овоме свету. Дошуштење Божије у овоме свету дејствује у оном тренутку када смо склони страсти и гордости, која чини у нама да се одричемо помоћи Божије и да се уздамо у саме себе. Дакле то је најједноставнији пример како дејствује гордост у нашем животу.“
Потом је игуман Макарије појаснио да је по учењу светих отаца допуштење Божије двојако. Једно (теже, дубље и опасније) је оно које се назива допуштење ради одвраћања и друго допуштење ради уразумљења. У том смислу допуштење ради одвраћања наступа када се погордимо и умјесто зу Бога, почнемо да се уздамо сами у себе, а Бог нас учи да ништа не можемо учинити без Њега.
„Да схватимо да ми никако не можемо да постигнемо савршенство без Њега. Дакле, допуштење ово прво које је теже и болније, одоноси се на оне људе који скрећу са путева Божијих и да кажемо не желе да се сједине са Богом. Удаљавају се од Бога и одричу се Бога. Иако Бога не можемо да поништимо тиме што се одвраћамо, него уништавамо сами себе, Бог онда допушта својим промислом на такве људе врло тешка животна искушења, они падају у тешке грехе, у гордост, гнев. Догађају им се тешке животне ситуације где они постају потпуно немоћни, болесни и из тога се врло тешко извлаче. Дакле, када Бог види да човек може да падне у гордост која бесповратно може да га одведе у пропаст, Он допушта да се човеку десе неке ствари у животиу, да човек не изгуби душу, односно читавога себе за вечн живот. То се зове дошуштење ради одвраћања.
Друга врста дошуштења Божијег која је блажа од ове јесте допутење ради уразумљења-допуштење које не одузима потпуно човеку благодат, него допушта да пада у искушења разна, не повлачи потпуно благодат, него тражи од њега да се човек бори са искушењима, са страстима које га нападају. Човек нема никаквог мира, стално је у невољама. Ми стално тежимо миру, а мир једино у Христу постоји. Не постоји мир ван Бога. Постоји лажни мир који се врло лако разруши и разнесе кад наиђу неке тешке животне околности. Дакле, онда Бог допушта да човек ратује у том стању, не повлачи благодат него благодат невидљиво сарађује са човеком у његовој борби против страсти и догађаја који су га снашли. А управо са циљем да се човек врати Богу, да почне да се узда у Бога свим својим срцем, свим својим бићем и да схвати, (то је оно прво блаженство, да сви закорачимо на пут спасења ка царству небеском, а то је блаженство „Блажени сиромашни духом“). Да достигнем ту меру да познамо да без Бога не можемо ништа да чинимо. Бог и сам каже у Јеванђељу: Без мене не можете ништа чинити. Ми то разумски схватамо, али практично, живо, у односу са Богом не знамо шта то значи, јер се уздамо у себе и онда се мучимо.
То дејство Божије никад се неће променити у овоме свету, јер Бог је човеку дао све силе и тако га створио да живи на тај начин да кроз то позна Бога истинитога и кроз то наследи вечни живот. То ће рећи, у односу на све ово да човек који у себи има благодат Божију неће никада пасти. Значи, ако ми успемо да смиримо себе, да се ослањамо на Бога, онда не можемо пасти у грех, јер грех и сагрешење се догађа искључиво оног тренутка кад човек отвори простор за гордост и благодат се повуче од човека и онда га сналазе догађаји ван промисла Божијег-допуштења Божијег. То је важно да схватимо како Бог дејствује у овоме свету, односно како љубав дејствује у овоме свету. Многи то не разумеју. Многи рзмишљају да је љубав идилични однос са Богом , међутим видимо да то није тако. Дакле, промисао Божија, дејство љубави Божије у овоме свету, некада се нама чини да је то страшно за нас. Међутим, то се односи на вечно спасење човека, тако да све што ради Бог и све што допушта- допушта ради нашег спасења.
Како се ми још осећамо кад се повуче Божија благодат и кад упаднемо у димензију Божијег допуштења. То се зове богоостављеност. Ми осећамо да нас је Бог напустио у неким тренуцима. Е та богоостављеност на два начина дејствује. То су оци објаснили на два примера која се пре свега налазе у Светом Писму.
Прва врста јесте ради тога да би се прославио Бог. Видите, тај пример у Светом Писму јесте праведни Јов. Шта то значи богоостављеност ради прослављања Бога? Дакле, Јов је био богат човек, имао је свега, прослављао је Бога, а нико није знао да он прославља Бога. Међутим када се десило у његовом животу да све то изгуби у једном тренутку и питао се зашто му је Бог узео све, Бог је рекао: „Зато да би људи видели да ти верујеш у мене, да ме волиш и вратио му све назад. Дакле, смисао тог догађаја, богоостављености на такав начин јесте управо да се прослави Бог. Tу кључну улогу има наша вера-да волимо Бога и кад смо у невољи.
Пример друге врсте богоостављености је апостол Павле. Он због мноштва откривења и чудеса која су се дешавала кад је већ стекао и славу земаљску, деси му се једна богоостављеност- један жалац у тело-неки проблем у телу, нека болест. Та врста богоостављености се догађа да се човек не би погордио. (јер, видећи Божија чудеса, сви можемо помислити да то ми радимо и то је опасно). Зато је Бог допустио жалац у тело апостола Павла и кроз то указао на духовну суштину вере у Бога.
Није смисао нашег живота да будемо здрави и супериорни. Не. Ми можемо и болесни да прослављамо Бога. Можемо и у болесничкој постељи да будемо у заједници са Богом. Важно је јесмо ли у заједници са Богом или нисмо. Тако да, никад се православни хришћанин не моли да га Бог излечи да нема никаквих проблема, него се моли да му Бог да трпљење да може да носи то што га снађе по промислу и допуштењу Божијем.
Обратимо се Богу својим умом, срцем , разумимо како Бог дејствује у овом животу и избавимо се страха и сваке зебње да може нешто да нам се догоди ван Божијег промисла или допуштења. Имајмо чврсту веру, немојмо никад да поклекнемо у свом животима .Молимо се Пресветој Богородици.“
Приредила Лана Остојић
