На десет недјеља пред Васкрс, тј. у првој недјељи припреме за дан Васкрсења Христовог – служена је Света литургија у Цркви Светог Ђорђа под Горицом.
Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић, уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина старешине цркве, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића и Драгана Станишића, протојереја Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића; док је молитвено учествовао прота Милун Фемић.
На литургијске возгласе одоварао је хор Свети Сава, руковођен хоровођом Снежаном Поповић, дипл.теологом.
Током Литургије поучном бесједом, сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Радовић:
„Данашња недјеља у црквеном поретку назива се Недјеља о митару и фарисеју. Света црква, као добра и милостива мајка, установила ју је као увод и припрему за све оно што нас очекује у времену пред нама. У Цркви ништа не бива случајно: све има свој почетак, свој ток и своје испуњење, а круна свега јесте, припрема за Свето причешће. Та припрема је одувек подразумевала пост, молитву и исповијест. Зато Црква већ три недјеље прије почетка Васкршњег поста уводи тзв. духовни пост, да бисмо се на вријеме и озбиљно припремили за тај најузвишенији, најсветлији и најчудеснији период нашег спасења.
У данашњем Јеванђељу чули смо кратку, јасну и веома дубоку причу о митару и фарисеју. Два човјека ушла су у храм да се Богу моле: један фарисеј, други цариник. Господ Исус Христос, прије готово двије хиљаде година, узима за примјер управо њих двојицу — једнога који је у очима народа био најпоштованији и другога који је био најпрезренији.
Фарисеји су били људи који су најбоље познавали обредни, старозавјетни Мојсијев закон. Вољели су прва мјеста у храму и да се јавно моле како би их људи видјели. У Јеванђељу читамо да их је Господ деветнаест пута укоревао, називајући их лицемјерима, упозоравајући да се чувамо фарисејског квасца.
С друге стране, цариници су били најомраженији људи у народу. Скупљали су порез за римске окупаторе и често узимали више него што је било прописано, због чега су се богатили на рачун сопственог народа. Иако имућни, били су презрени и одбачени.
Зашто Господ узима баш њих двојицу као примјер? Да би нам показао да су људска мјерила варљива. Ми судимо по спољашњем изгледу, али не видимо срце и унутрашњост човјека.
Фарисеј стоји напред у храму и говори: Боже, хвала ти што нисам као други људи — разбојници, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим два пута недјељно, дајем десетак од свега што имам. Он није дошао да се моли, већ да се похвали пред Богом својим врлинама. А цариник, стојећи издалека, не смије ни очи да подигне ка небу, већ удара у прса и говори: Боже, милостив буди мени грешноме. И управо тај, по људским мјерилима презрени човјек, излази оправдан пред Богом. И у суштини, фарисеју Бог и не треба. Он је сам себи бог, сам себи довољан. Он је дошао у цркву да каже: Боже, хвала ти, али у ствари да поручи да је он сам као бог. Себе сматра божанством, јер, како рекосмо, њему Бог није потребан.
Насупрот њему, видимо у једном ћошку храма цариника, човјека који је био међу најпрезренијима у јеврејском народу. Каже Јеванђеље да он није смио ни очи да подигне ка небу, него је ударао себе у прса својом руком, што је одувјек био знак покајања, и говорио ријечи: Боже, милостив буди мени грешноме. Какве чудесне ријечи, изговорене прије више од двије хиљаде година! Те ријечи су постале темељ највеће молитве Источне хришћанске цркве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога.
И Господ нам овом причом поручује како да дочекамо пост који нам долази, коме се већ сада радујемо и о коме већ сада размишљамо како ћемо га провести. Он нам открива да је основна врлина коју треба да задобијемо у свом животу, а посебно у вријеме поста, управо смирење, смиреност и увиђање сопствених гријехова.
Није случајно што ћемо се током цјелог поста молити ријечима: Господе, даруј ми да увидим своја сагријешења. Јер човјеку није лако да види сопствене гријехе. Ако нас не обасја благодат Божија, ако се срце наше не просвјетли, ми то не можемо. Као што тек када свјетлост уђе у замрачену собу почињемо да видимо прашину и нечистоћу у њој, тако и свјетлост Божија, када се дотакне нашег срца, открива нам наше падове и слабости.
Сам Господ каже у Светом писму: Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике; не здраве, него болесне. Зато Он и изобличава фарисеје, јер су они себе сматрали праведнима. А праведан је само један — Бог. Нема човјека који живи, а да не гријеши, ни на земљи ни под небом.
Зато нас Света црква, као добра и милостива мајка, кроз ову причу данас поучава и упозорава да се највише чувамо једне ствари у свом животу, у својим молитвама, у свакодневном ходу и дјелању — гордости. Јер гордост је највећи гријех на земљи: она је анђела свјетлости учинила сатаном, Адама изгнала из Раја, и до дана данашњег разара људске животе.
Многе људе који живе на земљи управо гордост води и постаје мучитељ њиховог живота. Свети оци кажу да је гордост крајње сиромаштво духа и душе која у свом помрачењу мисли да је богата.
Гордост је, у суштини, лажна стварност — као виртуелни свијет. Као што на интернету видимо свашта, а у ствари тиме не живимо, тако и горд човјек живи у илузији о себи. То је тај фарисеј који каже: Хвала ти, Боже, јер сам добар човјек и нисам грешан. Он види своја спољашња добра дјела, али не види своје срце, пуно зла, осуде и празнине.
Зато нам Црква Божија нуди пут очишћења срца: да се не угледамо на фарисеја и његову гордост, на његову празнину и опустошеност, већ да се угледамо на цариника — на његову свијест о сопственој грешности. Да вапимо свакодневно, док смо живи, кајући се и понављајући оне најчудесније ријечи које Црква вјековима изговара као темељ сваке молитве: Боже, милостив буди свима нама грешнима. Амин.“
Бесједа о. Јована Радовића – видео
По примању Свете тајне причешћа, заједничарење је настављено у Светогеоргијевском дому.
Часове вјеронауке за полазнике Школе Свети Ђорђе, и Свети Наум Охридски, одржале су протинице Надица Радовић и Душка Станишић.
Елза Бибић
Фото/видео: Дарко Радуновић
