„Када човјек повјерује да је већ праведан и да му Бог није потребан, тада губи живи однос са Христом”
Његово високопреосвештенство Архиепископ мостарско-требињски Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски г. Димитрије, служио је Свету архијерејску литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, у Недјељу о митару и фарисеју, 1. фебруара 2026. љета Господњег. Митрополиту је саслуживало братство Саборног храма, уз велико присуство вјерног народа Божијег, а нарочито дјеце.
Благословом Митрополита Димитрија, послије прочитаног јеванђељског зачала, пастирском празничном бесједом сабране је поучио протојереј-ставрофор Василије Томић, који је истакао да се у пост улази постепено, са свијешћу о сопственој слабости, а не са фарисејским осјећајем духовне надмоћи.
„Већ смо полако ушли у пост иако не постимо, нарочито сада, ова идућа недјеља која нам долази разрјешена је од поста, да не бисмо и ми, као онај фарисеј, говорили како ми то нешто постимо. Тако Црква наређује да се ове недјеље не пости. Ово су припремне недјеље, браћо и сестре, пред Свети и часни пост. На неки начин, већ је то било и прошле недјеље, када је била јеванђељска прича о Закхеју, и ја сам се потајно надао да ће ми Митрополит благословити да ја говорим о Закхеју, пошто тамо лијепо стоји у Светом писму да је он био малога раста, а и ја овако малога раста, зато долазим овдје да будем виђен. Чули сте како цариник, сакупљач пореза, бијаше се у прса говорећи: „Боже, буди милостив мени грешноме“, и за тај свој вапај он би удостојен Царства небескога. Видите, Царство небеско може да се купи врло просто, а може да се купи и врло скупо, а ми смо у том распону између једног и другог. Ово су припремне недјеље и не може се ући у пост само тако. Морамо да се припремимо и на духовном плану, да не узимате претешка бремена на почетку, док мало не очврснете, јер је то врло опасно. Зато треба полако, постепено, корак по корак, у духовном животу да се градимо.“
У другом дијелу своје бесједе, вјерном народу прота Василије истиче да Господ не оправдава оне који се уздају у своју „праведност“, него оне који у смирењу признају своју грешност.
„Чули сте ову јеванђељску причу о митару и фарисеју и Господ нас доводи пред двије крајности. На једној страни имамо једног провјереног, означеног грешника, који је глобио свој народ, служио туђинској власти и грабио више него што му је припадало — то су ти митари. А фарисеји су били уважени, господа, признати као тумачи закона — имали су прва мјеста увијек за столовима и у црквама.
Чули сте лијепо како Господ рече: „Оде овај оправдан“, а овај који је себе сматрао поштеним, честитим и угледним, он оде непокајан и неприхваћен. Постоји термин „прелест“, и демон је врло лукав, и он ти усије у главу и у срце да си ти постио и да си праведан, да си испунио закон, и онда човјек почне да вјерује да је заиста праведан. И ти гордељиви људи Господу кажу: „Ти, Господе, мени ниси потребан, ја сам исправан“. Кроз своју свештеничку праксу доста сам пута сусретао такве особе, наводно побожне, који кажу да њима не треба Црква, да су довољни сами себи и да пумпају једни друге својом наводном праведношћу. Сретао сам такве особе и дубоко сам их жалио. А ви се чувајте помисли да сте евентуално и ви постигли нешто и да сте праведни. Тако и сви ми, браћо и сестре, када иде пост, када треба да принесемо духовне дарове Господу, да ставимо акценат на душу, а храна души јесте пост и молитва”, нагласио је прота Василије.
По отпусту, сабранима у овоме светоме храму обратио се Митрополит Димитрије који је казао да саблазан и осуђивање рађају духовну смрт, а смирено самопознање, без очајања и у свјетлости Христа, постаје пут васкрсења и истинског живота у вјери.
„Оци свети кажу да смо ми, ближњи, као двије слике које стоје упоредо једна с другом. Што више је хришћанин прави хришћанин и што више у себи налази недостатке, то му она друга слика изгледа све љепша, а његова све ружнија, као она која треба исправку. И то је наш свагдашњи задатак: себи да налазимо мане, а друге, колико год можемо, да оправдамо и да им нађемо оправдање, јер ћемо себи тако наћи право покајање. Има у Јеванђељу једна ствар која је занимљива: апостоли се никада нису саблажњавали, само су се фарисеји саблажњавали. Када је ушао Господ код Матеја апостола — цариника, онда су фарисеји рекли: како овај Учитељ ваш једе са цариницима и грешницима? А Господ, кротки и дивни, каже: „Не требају здрави љекара, него болесни; идите и научите се: милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање“. То је било у кући цариника, али Господ никога није оставио без шансе. Тако је ушао и у кућу фарисеја Симона, и онда, у том гошћењу, дође једна жена грешница и изли читаво миро на ноге Исусове, и кажу да је косом брисала то миро и сузе своје са ногу Његових.
А фарисеј, тај који Га је угостио, помисли у себи: да је овај човјек пророк, знао би каква га се жена дотиче, јер је жена грешница. А каже му ту Господ: „Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу: један бјеше педесет динара, то је био тај Фарисеј, а други пет стотина динара. Који ће га више љубити“? Каже Он то фарисеју. „Онај коме је више опростио”, одговара фарисеј. Е тако је учинила и ова жена грешница: ушао сам ти у кућу, ни воде ми ниси дао, а она ми је водом и миром опрала ноге; ни цјелива ми ниси дао, а она ми је ноге цјеливала. Увијек је Господ свима дао шансу, а велика саблазан саблажњених фарисеја била је управо у томе што су друге осуђивали, себе правдали и себе стављали за мјерило живота хришћанског, живота у вјери. Тако да можда порука за овај Велики пост, шта год радили, као што је рекао прота Василије, јесте да се пазимо те чудовишне страсти саблажњавања. Та њихова саблазан произвела је то да су они Господа распели, и то без икакве гриже савјести: предали су Га незнабошцима и једва чекали да се Он разапне, па су рекли: „Крв Његова на нас и на дјецу нашу“, и тако су на сав народ навукли проклетство. И ево, још траје та крвава и тешка историја.
Али ми да не будемо такви, него да у ближњем увијек налазимо оправдање, а себи да налазимо мане. То прави хришћанин мора да пронађе у своме срцу: слабости, гријехе, мане своје. То је највећи дар. И да се тога не бојимо, јер је то наше васкрснуће из мртвих — да видимо гријех, али не у очајању, него у свјетлости Христа Бога“, казао је Митрополит Димитрије.
Извор: Епархија ЗХиП
