Празник првог архиепископа и просветитеља српскога рода, литургијски је прослављен у подгоричкој Цркви Светог Ђорђа.
Светим богослужењем началствовао је протојереј Јордан Марков. Саслуживали су – протојереји ставрофори Милета Кљајевић, Драган Станишић, Гојко Перовић и протојереји Јован Радовић и Мирчета Шљиванчанин као и ђакон Лука Павићевић.
На литургијске возгласе одговарао је Хор Свети Сава под руководством Снежане Поповић.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се свештенослужитељ, прота Перовић:
,,Светитеља Саву, првог архиепископа српскога, славимо ево већ последњих двјесто година сигурно, као заштитника школства. Само да знамо, да он није био оснивач и заштитник оваквог школства какво данас знамо. Није носио дневнике, није ишао у учионице, није писао по табли кредом. И те школе какве су тада биле, њих су похађали углавном богослови, ученици при неким манастирима, принчеви и принцезе. Данас у школу иду клинци и клинцезе, а некад су ишли само принчеви и принцезе и бирани људи, углавном из неке куће по једно дијете, евентуално двоје.
Сада, Богу хвала, сви се учимо словима, сви се учимо бројевима и Свети Сава је заштитник и нас данас. Зашто? Зато што је у своме времену покренуо и дао нам примјер како се човјек учи истини и животу. Ово о чему причам сад, то су различите форме. Мијењаће се и ово, очигледно. Ево, још мало па се неће ни ићи у школу, него ће се учити онлајн, од куће. Шта ће то бити, како, не знам, нити проричем, него већ се види како се форме школства мијењају.
Али, оно што је Свети Сава у темељио и због чега он јесте заштитник и ових наших, оваквих, данашњих школа зато што је, као учитељ вјере, чули сте у тропару, био наставник пута који води у вјечни живот. И та наука која води у вјечни живот стално је важна и актуелна у сваком времену, без обзира на форме школства и на начине како школе изгледају, како наставници држе наставу, по ком предмету и по ком програму.
А како нас то Свети Сава учи истини и животу и каква је то светосавска школа? Ми видимо по његовом животу да је то човјек од Бога изабран, који је увијек био спреман — како би се то рекло данашњим језиком — да напусти зону свога комфора. Тако се то данас каже у психологији. Кад идете код психотерапеута (а не би било лоше да се оде понекад), сви ће вам причати шта је зона комфора. То је оно што ти се чини да ти знаш, да ти је јасно и да ти је ту добро и не дирај ме одатле. И данас, млади човјек на посао кад дође, кад шеф с њим договара шта ће да ради, он има сто услова неких услова да би га овај примио на посао. Ако не, овај неће ни да ради. Дакле, зона комфора је нешто у шта смо се увалили, угнијездили, и не дамо да нас се дира.
А погледајте Светога Саву. Био је одређен да буде принц, да влада људима, да има доста пара, да га људи слушају, да води војску. То је све напустио и отишао на Свету Гору. Тамо је стекао углед духовника, манастирског монаха, дозвао свога оца, који је био краљ, да и он постане прости монах Симеон. Ту је, да кажемо, стекао једну нову „зону комфора“. Што каже Владика Григорије у свом новом роману „Странас у шуми“, Некоме је зона комфора камен испод главе, некоме ко воли шуму и дивљину, њему је већа зона комфора да га не дираш из те шуме… Дакле, овдје не говоримо ни о камену ни о шуми, већ о подвижнику који је задобио углед, достојанство и ухватио прави правац монашког живота. Основао манастир Хиландар. И сад гледајте ово: И то је напустио.
Напустио је да би просвијетио отаџбину — ондашњу Рашку, Зету, Хумску земљу, Херцеговину, све крајеве гдје и данас живи српски народ, мање-више, Свети Сава је све те крајеве обишао својим стопама. Утврдио је земљу, отворио школе какве су тада биле, болнице, припремио оно што је његов највећи животни подвиг — самосталност тадашње Жичке архиепископије. Поставио је нове владике, Законоправило, типике за општежиће, типике за подвижнички живот- монахе који живе по пећинама и постао настојатељ, архиепископ жички.
Па, ко би се макао са те столице? Ко би напустио сад то? А Свети Сава, када је Црква била у пуном узрасту, све је то напустио да се не би причало послије да је то „његово“. Него да каже: „Ево ја то уз Божију помоћ урадих, ево сад Арсеније (ено га Свети Арсеније у Ждребаонику, његове мошти), ево он нек управља , ја одох даље.
Три пута он напушта нешто што нико напустио не би: принчевски двор и достојанство игумана Хиландарскога и осниватеља Хиландара и управитеља српске самосталне Цркве. И отишао даље.
Ова наша дјеца која данас славе Светога Саву као школску славу, она најбоље разумију шта значи поћи у школу: оставити маму и тату, поћи у забавиште или у школу, или прећи из основне у средњу, па нови другови, нови наставници. А из средње — који факултет?
Ех, дакле, Свети Сава нас у том најдубљем смислу учи да је најкорисније за људску душу напустити то гдје си и кренути Божјим путем — не ићи било куда, него путем Божјим и са Божјим благословом, да упознаш себе онаквог какав јеси и какав можеш постати.
Нека нам је срећна слава и та наука којом нас учи Свети Сава. Посебно честитам нашем ревносном и мелодичном Хору „Свети Сава“, који води наша сестра Снежа, који данас овдје пјевају — њима је данас слава хора. И честитам свима вама којима је данас или крсна слава, прислужба или завјетни дан. Свети Сава на разне начине благосиља наше домове данас, па нека је са срећом и да идемо тим путем који је Свети Сава поставио увијек и у вијекове вијекова. Амин “-закључио је началствјући свештенослужитељ.
Потом су сви они који су се припремали постом и молитвом приступили Светој Чаши, након чега су свештенослужитељи овог храма приступили благосиљању и ломљењу славских колача бројним славарима, међу којима је Хор Свети Сава, под руководством Снежане Поповић, који дуги низ година дјелује при Цркви Светог Ђорђа.
Поводом Савиндана изведен је културно-уметничи програм, за који се побринула протиница Надица Радовић, у извођењу полазника Школе веронауке Свети Ђорђе – песмама и рецитацијама.
Свештенослужитељи су том приликом деци поделили Светосавске пакетиће.
У Светогеоргијевском дому настављено је заједничарење свештенослужитеља и парохијана, пригодним послужењем.
Елза Бибић
Фото/Видео: Дарко Радуновић
