У недјељу вече, 25. 01. 2026. године, у Великој сали Дома културе у Бару, у организацији Православне црквене општине Бар, одржано је Светосавско вече. Поздравно слово изговорио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије.
„Уважени господине потпредсједниче, господине Копривица, часни оци, драга браћо и сестре, драга дјецо!
Цијели годишњи круг представља један неувенљиви вијенац празника. И сви ти празници имају свој темељ, један догађај, који је заиста потресао и небо и земљу, и коме су се удивили чак и анђелски чинови. А то је догађај оваплоћења Сина Божијег, који, будући вјечни Бог, постаје и човјек као што смо и ми сами. И слиједећи ток тих догађаја, почињемо од празника Благовијести, када се благовијести роду људском да ће се сва она пророштва о искупљењу и спасењу рода човјечијега и десити, када архангел Гаврил коначно потврђује да је дошло вријеме да се то све испуни, а онда касније и рођење самога Богомладенца, празник Божића. Затим, даље, како слиједе празници Господњи, Преображење, који је символ преображења цијелог свијета, преображења рода људског, преображења људских душа. А затим, оно славно Васкрсење којим се побјеђује последњи човјеков непријатељ, то јест смрт и јад. А онда, затим, слиједи Вазнесење и прослављање људске природе, да би након тога било окончано и крунисано ово спасоносно дјело празником Педесетнице, силаска Светога Духа на апостоле, и касније на сваког оног човјека који се крштава. И, као што рекох, то је била основа за сваки други празник.
А сви остали празници, наравно, као што знамо, посвећени су и Пресветој Богомајци, коју је род људски дао као свој дар овом чудесном догађају, која је послужила овом чудесном догађају, а затим и сви они свети који су слиједили Христов пут и удостојили се те исте славе, славе коју Бог даје онима који вјерују у Њега и који поштују јеванђелске заповијести.
Тако и овај празник Светог Оца нашег Саве спада у овај вијенац, спада у овај круг који даје славу цијелом човјечанству. И када бисмо рекли да су ти празници дио наше традиције и културе као једног хришћанског народа, били бисмо потпуно у праву. Али не би било довољно. Јер не само да су ови празници дио наше културе и традиције, него ми из њих, прослављајући све те угоднике Божије и све ове друге Господње и Богородичне празнике, стичемо и мудрост.
И сваки од тих празника носи неку поуку која је веома корисна за нас. Међутим, ако кажемо да сваки празник има један поучан садржај, и то би било потпуно тачно. Али не би било довољно. Јер сваки овај празник носи са собом и духовну силу.
А духовна сила је потребна свакоме од нас, јер овај живот не представља неку врсту забаве, већ представља непрестану духовну борбу у којој ми не бисмо могли издржати да нема те помоћи Божије, помоћи Пресвете Богородице и свих светих.
Због тога и овај празник Светог оца нашег Саве за нас има троструки значај. Прво, ми чувамо своју традицију и културу. Друго, можемо се врло добро поучити из живота Светога Саве шта значи бити хришћанин и шта значи бити слуга Христов. И треће, овај празник Светога Саве даје духовну силу свакоме ко се са страхом Божијим и са поштовањем моли овом светитељу. Због тога бих ја желио, у име нашег митрополита, његовог Високопреосвештенства господина Јоаникија, свима вама да честитам празник Светога Саве и да пренесем његове благослове.
Живјели!“
Светосавску бесједу изговорио је професор српског језика Веселин Матовић.
„Ваше преосвештенство, часни оци, сестре монахиње, ђаци, студенти, родитељи, поштовани Барани!
Нека су вам на здравље и на спасење ови свечани и благословени дани, у којима се, широм српских земаља, сабирамо у част и славу Светога Саве – најсвјетлијег имена наше духовне и просвјетне историје, утемељивача српског образовања, културе и идентитета. И да тај велики празник дочекате у здрављу и прославите у духовној радости!
Хвала организатору који ме је удостојио да вечерас, пред вама, кажем, с трепетом, своје слово славе Сави!
Ово моје излагање насловио сам као Св. Сава и наше школство. Камо среће да сам га могао насловити као Св. Сава у нашем школству. Али нијесам, јер, нажалост, Св. Саве већ одавно нема у нашим школама. Они који су то дозволили и који то и данас подржавају нијесу се прославили.
Свети Сава спознао је, прије него ико у српском роду, да је истинска снага једног народа у вјери, знању и моралу. И то је основа његовог просветитељства. Утврдити вјеру, морал и знање у свом народу – то је била његова мисија. Смисао просвјете није сама ученост, стицање теоријских или практичних знања, већ мудрост и благочестије, како је то видио и његов велики духовни син и насљедник, Ловћенски Тајновидац. Образовање је за Саву свето дјело – пут којим човјек изграђује и свој ум и своју душу, да би постао саобразан Оцу свом небеском. За разлику од каснијег Доситејевог рационалистичког просветитељства, које заступа становиште да знање само собом чини човјека моралним, Савино просветитељство је богопросветитељство – просвећење и охристовљење истовремено.
Свети Сава и данас је непролазан симбол такве просвјете. Његова порука и данас одзвања јасно и снажно: учити значи служити истини, а бити образован значи бити охристовљен човјек.
У богатом народном стваралаштву, предањима, причама и легендама, приповиједа се како је Свети Сава свој српски народ учио свему. Не само богољубљу, истинољубљу и правдољубљу, него и разним практичним пословима: како се пости сриједа и петак, како се тка, како се шије, како се справља сир, како се суши пастрмка, како се плету ужад итд. У тим причама, које су увијек параболичне и вишезначне, захвални народ свједочио је истину (на свој начин – интуитивно и митски, али увијек хватајући суштину ствари) да га је Свети Сава извео из паганске невидјелице и незнања и учинио самосвјесним, благоразумним и самосвојним народом да га је Свети Сава извео из паганске невидјелице и незнања и учинио самосвјесним, благоразумним и самосвојним народом, спремним не само да опстане и да се, на балканској вјетрометини, достојно одупре свим историјским олујама, него и да се, од разједињених и грамзивих племенских заједница, сједини у вјери и језику и уздигне до моћне краљевине, па и до царског достојанства. И да својим талентима и стваралаштвом стане раме уз раме са најмоћнијим европским народима.
У причи Свети Сава гради прозоре каже се:
„Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вјери. (Овако почиње већина народних прича о Светом Сави.) Идући по свијету, наиђе на људе гдје са четири вола уносе свјетлост у кућу. Запита их: ‘Шта радите то, браћо?’
‘Ево има три дана, начинисмо кућу, па никако нам се у собама не види. Три дана са ова четири вола уносимо свјетлост, па све једнако. До пред врата се види, а кад у кућу – мрак!’ Свети Сава се помоли Богу, те им рече:
‘Е, људи Божји, треба начинити прозоре, ево овако’ – па им онда начини прозоре.“
О овој причи могла би се написати цијела социо-историјска, па и теолошка студија.
Новосаграђена, али недовршена кућа, без прозора, то је тек створена српска држава, окупљена и усправљена мудрошћу, прегалаштвом и храброшћу њеног творца, великог жупана Стефана Немање, али духовно још неутврђена, непросвијећена, мрачна, полупаганска. Србија која се почетком XIII вијека још увијек колеба између Истока и Запада, између православља и све агресивнијег католичанства. Тако је било све док Св. Сава није отворио прозоре на тој кући и унио у њу свјетлост православља, светосавског православља, које је својом топлином и простосрдачношћу обасјало, споља и изнутра, сваку српску кућу – себра и властелина једнако.
Тиме су Срби коначно стекли своју праву освијетљену, односно просвијећену и освећену, дакле домаћинску кућу, у којој су могли, као и други словесни народи, да на свом српском језику и својим писмом – ћирилицом, развијају своју културу, своју духовност, своју књижевност, своју архитектуру и све своје таленте, једном ријечју – кућу у којој су постали духовно и морално профилисан, светосавски народ.
Народ који је, по узору на своје родоначелнике, своје духовне творце и путовође, Св. Симеона и Св. Саву, као крајњи циљ и смисао свог постојања, умјесто земаљског, изабрао Царство небеско и тиме, једном за свагда, дефинисао свој идентитет. И тај избор својим потписом признао му је Васељенски патријарх Манојло Сарантен, а златним печатом овјерио византијски цар Теодор Ласкар, у граду Никеји, 1219. године. У преводу Св. епископа Николаја Жичког, то признање (грамата) гласи овако:
„Ја, Манојло, Васељенски патријарх града Константинопоља, Новог Рима, у име Господа нашега Исуса Христа, посветио сам Саву, Архиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта гријехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега као што сте слушали мене.“
Ово је, несумњиво, најважнији документ у историји српског народа – његов родни лист и његова крштеница. И зато би га требало читати на почетку сваке бесједе о Св. Сави, као што се на литургијама читају зачала из Јеванђеља.
Као школска слава, Свети Сава установљен је много касније, са оснивањем првих општенародних школа у Књажевини Србији, 1840. године. У Црној Гори то је учињено указом књаза Данила 1856. године.
Међутим, са одвајањем школе од Цркве – а то није почело од јуче, него још од оснивања првих народних, тј. јавних школа у српском народу, заправо све од Доситеја, са његовим протестантско-просветитељским идејама, које млади Ловћенски Тајновидац у писму Милошу Обреновићу 1837. године назива „злим сјеменом које се сије у српски народ“ – од тада је почео да се крњи примат Св. Саве и Светосавља у моралном и културном бићу српског народа.
Посебно у његовим интелектуалним слојевима, који се образују углавном на протестантским универзитетским центрима по Европи и који све више дају предност Доситејевом у односу на просветитељство Св. Саве. Напокон, та ће се утакмица (која је у српској просвјети и култури трајала скоро вијек и по), завршити 1946. године, када су, слиједећи Лењинов Декрет о одвајању Цркве од државе и школе од Цркве из 1918, у коме се између осталог каже:
„Школа је одвојена од Цркве, предавање религиозних учења у свим државним заводима, није дозвољено“, милитантни атеисти забранили у школама и у јавном простору и вјеронауку и светосавске свечаности. Био је то, како каже митрополит Амфилохије, „радикални заокрет у нашем цјелокупном образовању, заокрет са катастрофалним посљедицама“. Нажалост, у том погледу ништа се ни до данашњег дана није промијенило у нашем школству. Ако пажљивије погледамо одредбе чл. 5 нашег данашњег Општег закона о образовању и васпитању, које кажу: „У јавној установи и у установи којој је додијељена концесија за извођење јавно важећег образовног програма образовање и васпитање је свјетовног карактера“, и даље: „У установи иза става 1 овог члана није дозвољено религиозно дјеловање“, видјећемо да је то скоро дословно преписана наведена одредба из Лењиновог Декрета.
Остављене без свог заштитника и ослонца, школе су од тада постале својеврсна сјеменишта у којима се и дан-данас спроводи планска атеизација над омладином, а онда и у свим сегментима друштва. Само су из таквих школа наставници могли повести своје ученике пред Цетињски манастир да демонстрирају против митрополита Данила Дајковића због његовог супротстављања рушењу Његошеве капеле на Ловћену, и само су се такве школе могле, тридесетак година касније, одрећи имена српског језика и ћирилице.
Па ипак, све до недавно, тачније до 2004, Св. Сава и његово Житије Св. Симеона, прво оригинално дјело у српској књижевности, иако стављено у контекст и шаблон тзв. социјалистичког морала и атеистичке рецепције (па се и Св. Сава и Св. Симеон размонашују – враћају им се у читанкама свјетова имена: Стефан Немања и Растко Немањић), били су обавезне наставне јединице у нашим школским програмима и уџбеницима.
Но, ако су 1946, радикални атеисти спроводили бољшевички декрет, педесет година касније њихови наследници, мутирани у радикалне етнонационалисте, отићи ће корак даље, па ће нам, под геслом увођења Црне Горе у нови цивилизацијски круг и њеног ослобођења од вишевјековне српске и светосавске окупације, вратити у школе и јавни простор аустро-угарски окупаторски програм из 1916. године. Након тога, из школских програма напрасно нестају и Свети Сава и преко четрдесет знаменитих српских писаца. Нестала су и сва књижевна дјела за која се везују најдубља колективна осјећања српског народа, и све друго што би нашу омладину упућивало на њено културно-историјско наслеђе. Учињено је то са истом намјером са којом је Синан паша спалио Светитељеве мошти на Врачару 1595. године.
Све што је хтјела аустро-угарска власт у окупираној Црној Гори 1916, имамо данас (2026), у нашем школству, и све успостављено са истим намјерама. Прво, окупатор је тада разорио Ловћенску капелу, да би умјесто ње подигао споменик цару Фрању Јосифу, затим је у школама забранио ћирилицу, српску историју и епску народну поезију; предмет Српски језик преименовао је у „наставни језик“, подразумијевајући под тим именом „хрватски језик“, а Буквар замијенио Početnicom za opće pučke škole. Данас, у слободној и неовисној Црној Гори – опет је разорена Ловћенска капела, а умјесто ње подигнут пагански маузолеј; српски језик преименован је у тзв. црногорски, ћирилица је само дозвољено писмо, а латиница проглашена „државним“ писмом, српске историје у школским програмима скоро и нема, као ни епске народне поезије; Буквар је замијенила Чигра слова и гласова.
Тако су се у нашем школству, почетком 21. вијека, усагласиле доктрине Владимира Лењина и Фрање Јосифа, прва с циљем уништења наше светосавске духовности, а друга с циљем потирања нашег српског језичког, културног и националног идентитета, да би, тако удружене, након што су, прије 57 година, срушиле Његошеву цркву на Ловћену, угасиле и светосавску свијећу у Немањића постојбини.
Али је нијесу угасиле него су је распалиле.
Никада Свети Симеон и Свети Сава нијесу били присутнији у Црној Гори него што су данас. То свједоче, између осталог, и бројне светосавске академије, најпосјећеније и најсвечаније културно-духовне манифестације на овим просторима. Данас, камо год поглед окренемо, видимо – сијају по Црној Гори обновљене цркве и оживљени манастири, и не само они који су страдали у комунистичком, него и они који су разрушени у турском времену. И никада нијесу тако сијали, и можда никада није било толико живота, радости и вјере у тим светилиштима, као што их има данас. Све су то подигли и украсили синови и кћери Св. Саве, „цар Немање благом“, непролазним благом којим су, како се каже у пјесми Куд се ђеде цар Немање благо, подигнути „бјел Вилиндар насред Горе свете и Студеница на Влаху Староме и Миљешевка на Херцеговини, али и они који су подизани вјековима послије Немањиног упокојења. Тим благом, које нити се може избројити нити се потрошило, подигнут је и овај Барски Вилиндар, „вилински“ саздан и украшен, у славу Св. Кнеза Јована Владимира, „да се њему поје летурђија, оног свијета, као и овога“.
И зато, не само с разумном надом него и са дубоким увјерењем да ће се ускоро Св. Сава вратити у наше школске програме и уџбенике и поново отворити и врата и прозоре на нашим школама и освијетлити све наше школске учионице, као што је у овој дивној параболи унио свјетост у новосаграђену српску кућу, и да ће наше покољење опет кликовати: „Бјежи грдна клетво с рода, Срби завјет испунише, ја вас још једном најтоплије поздрављам. Нека је вјечна слава и хвала Светоме Сави, нашем просвјетитељу и заштитнику!“
Присутна публика која је до последњег мјеста испунила салу Дома културе уживала је у богатом културно-умјетничком програму, за који су задужени били: извођач традиционалне музике Бранка Зечевић, народни гуслар Никола Кривокапић, Хор „Свети Јован Владимир“, КУД „Свети Јован Владимир“, Пјевачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ и полазници барске Школе вјеронауке који су извели игроказ – причу о игуманији Хиландара.
Текст, фото&видео: Дејан Вукић
