Jеванђелски одјељак који се чита у недељу после Божића (Мт. 2, 13–23) суочава нас са једним од најмрачнијих и најболнијих догађаја у историји: са покољем витлејемске дјеце који је извршио Ирод.
Владар заробљен сопственим страхом и властољубљем не устеже се да одузме живот невиној дјеци како би обезбиједио и сачувао своју власт.
Црква овај догађај не сагледава само као трагичну страницу прошлости, већ као свевремено огледало људског срца онда када се оно одвоји од Бога.
Витлејемска дјеца су први Христови мученици. Без ријечи, без свјесног избора, без отпора, они својом жртвом запечаћују улазак Христа у историју.
Њихова жртва открива колико свијет може постати насилан и немилосрдан пред дјечјом невиношћу. Крик Рахиљин (Јер. 31, 15), која „оплакује своју дјецу“, а који понавља јеванђелист Матеј, не припада само прошлости.
Он продире кроз вијекове и допире до нашег времена, можда снажнији и болнији него икада раније.
Упркос непрестаним прокламацијама о напретку и сталним позивањима на права и слободе, савремени свијет често показује дубоку противрјечност, обезвређујући саму вриједност дјечјег живота: дјеца трпе тјелесно и душевно насиље, постају жртве искоришћавања и трговине, бивају неповратно рањена страхотом педофилије и лишавају се љубави, бриге и сигурности које су им насушно потребне.
И још тише и непримјетније, „нерођена“ дјеца бивају одбачена прије него што уопште угледају свјетлост живота, у име удобности, страха или друштвених притисака.
Ирод није само историјска личност. Он је начин размишљања који „ја“, удобност, власт или насладу ставља изнад светости живота.
Он је сваки тренутак у којем затварамо очи пред болом једног дјетета, у којем ћутимо пред неправдом или пристајемо на друштво које дјецу доживљава као терет, а не као благослов.
Јеванђеље, међутим, не зауставља се у тами. Оно дарује наду и позива нас на покајање. А покајање значи промјену начина мишљења и живота: да поново научимо да свако дијете сагледавамо као икону Божију, као јединствен и непроцјењив дар, коме су потребни заштита, поштовање, љубав и дјелатна брига. Да изнова учимо да његујемо срца осјетљива и савјести будне.
Тек тада крик Рахиљин може бити преображен у наду, и наш свијет постати мјесто живота, сигурности и љубави — а не мјесто смрти — за дјецу.
Превео: п. Никола Ј. Гачевић
Извор: Отисци доброте
