У Манастиру Дуљево у Паштровићима прослављена је данас, 9. јануара, храмовна слава – празник Светог архиђакона и првомученика Стефана.
Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва, те молитвено учешће монаштва и вјерног народа.
На крају Свете службе Божије благосиљан је славски колач, након чега се сабранима обратио митрополит Јоаникије.
Владика је подсјетио на значај празника Рождества Христовог и његове поруке мира и заједништва, истичући да нам празници откривају смисао нашег живота. Он је нагласио да празник Светог првомученика архиђакона Стефана на посебан начин свједочи о суштини православне вјере.
„И овај данашњи празник на један величанствен начин свједочи и каква је наша Света вјера. За Светога првомученика Стефана каже се да бјеше испуњен благодаћу Духа Светога, да је његово срце и његова душа већ била постала, прије него што је још изабран за архиђакона, да је постала сасуд Духа Светога и Силе. И кад је он почео да проповиједа Јеванђеље, иако су већ проповиједали раније велики апостоли, Петар, Павле и Јован, али кад је почео да проповиједа Свети Стефан, одмах је настала нека пометња код Јевреја, појавила се завист“, казао је митрополит.
Митрополит Јоаникије указао је на то да Свети угодници Божији у људима буде различита осјећања и доносе велике промјене, те да проблем настаје онда када човјек упадне у заблуду које не жели да се ослободи.
„Поједини људи који су огрезли у неким својим заблудама, и то је људски, негдје да човјек буде у заблуди и да подлегне појединим заблудама, али је још људскије и да се тих заблуда ослободи. Међутим, настају проблеми онда када човјек неће да се ослободи ниједне своје заблуде, ниједне своје лоше навике, него тјера само по своме. А онда се појави и завист када дође Божија новина у наш живот преко појединих личности, као што је био Свети Стефан.“
Подсјетивши на догађаје који су претходили страдању Светог архиђакона Стефана и клеветама којима је био изложен, митрополит је нагласио да је Христос дошао у свијет у којем су се људи трудили око тога како да измисле најстрашнији облик мучења, те додао да је страдање Светог архиђакона Стефана било христолико.
„Христос је донио благодат Духа Светога, донио је огањ Божије љубави и Божије милости да га баци на ову земљу и да са њом, са тим огњем, запали наша срца и наше душе да сијају у сваком моменту. И видимо, кад су биле највеће, најупорније, најотровније те клевете, засијало је лице Светога првомученика Стефана, као што биљежи Свети апостол Лука, као лице анђела, лице Божије правде. Божија правда је осјенила његово лице и показала да су те клевете лажне. Али, џаба је било, већ је та атмосфера линча била направљена — каменован је Свети првомученик Стефан. Али он је пострадао подобно своме Господу Исусу Христу, подобно своме Спаситељу. Његова смрт је боголика, христолика. И он се молио и за своје мучитеље, што значи да га је Господ Исус Христос укријепио до те мјере да он, Његов слуга, на исти начин пострада као што је и сами Господ пострадао.“
Он је подсјетио и на историјски значај Светог Стефана као заштитника хришћанских династија, посебно династије Немањића, ктитора манастира Дуљево, светиње која је, како је казао, васкрсла из пепела.
„Треба да се подсјетимо да је Свети првомученик Стефан био заштитник многих хришћанских династија, па и наше светородне династије Немањића, ктитора ове свете обитељи. Да ли је Свети Стефан Дечански док је владао тадашњом Зетом или његов син Душан, ко је подигао од њих двојице овај манастир, говори се и за једног и за другог — није то нама битно. Ово јесте немањићка светиња овдје у Паштровићима, древна, благословена светиња која је, ево, васкрсла из пепела. Била је напуштена и запуштена и оронула, међутим, ево, даде Бог те се обнови у последње вријеме и процвјета и пропоја.“
Митрополит је упутио молитвену жељу да вјерни живе по примјеру Светог првомученика архиђакона Стефана, истрајавајући у љубави, доброти и милосрђу.
„Јер ако се не испуњавамо тим Божијим добротама, Божијим милинама, онда видимо како то иде, како се човјек може изопачити, како се његово срце може напунити мржњом, завишћу и пакошћу. И заправо нема, него човјек иде или једним путем – путем свјетлости, путем спасења, путем Божије правде и љубави или другим путем – путем пропасти. Не може бити нешто између, не постоји то између. То је велика замка: „ајде мало ћу овако, мало ћу онако“. Од тога, вајде нема, то је нешто што је јако лоше. Треба да будемо одлучнији и спремнији увијек да се боримо за добро и за спасење своје душе и за спасење својих ближњих.“
На крају, владика је честитао славу сестринству манастира, овогодишњој куми славе, госпођи Драгани Рафаиловић, као и господину Дејану Рајковићу, који је преузео дио славског колача и кумство за наредну годину.
О. Б.
Фото: Жељко Драшковић
