Политичка слобода нужно доводи до преиспитивања темељних поставки комунистичке идеологије, па и улоге која је овој идеологији додијељена у ратној историји. И то није случај само у Србији (земљи у којој се налази сједиште СПЦ), већ и у Хрватској, Чешкој (од 01. јануара тамо је на снази закон који изједначава нацисте, комунисте и њихова обиљежја) и бројним другим земљама бившег једнопартијског режима. Ту Црна Гора не може и не смије бити изузетак. Ријеч је о природном и логичном процесу, у коме се дубоко проблематизује питање колико је био демократски и хумани карактер система што су га успоставили комунисти, као несумњиви антифашисти. О томе бруји цио свијет, то су неки магистрални путеви транзиције, а не никаква измишљотина СПЦ. Е сад, треба пазити да се не оде у другу крајност, и да се доказани хероји и антифашисти не прогласе за бандите, а да се бандити не учине херојима.
Истина има једну верзију само и искључиво из апсолутне божанске перспективе. Када људи, својим силама, покушају да је сагледају, онда се она не може одмаћи даље од интерпретације, од човјечанске верзије којој увјек нешто недостаје. Проток времена нам свједочи како наука има читаву историју својих открића – тренутно утврђених истина, које су једна другу мијењале, а најчешће демантовале. Ајнштајнова теорија релативитета, Хајзенбергов принцип неодређености или астрономски увид у бесконачност стварности, посљедње су ријечи егзактних наука. У духовним (друштвеним) наукама фактор интерпретације је много присутнији и готово да је неизоставан. Науке које проучавају умјетност, правне науке, затим умне дисциплине попут историје и философије, темеље се на вјештини тумачења, препознавања и интерпретације. У свима њима се отвара бесконачно поље трагања за контекстом у коме је нешто изречено, и у коме се нешто десило. Ово не значи да је одређена мјера истине немогућа и да не постоје правила и мјерила, него то значи да у већини научних дисциплина овога рода истина представља ствар договора или већинског мишљења: кодификација неког језичког система, опис неког умјетничког правца, усвајање или писање неког закона, а нарочито – писање историјског извјештаја о неком догађају. ”Историју пишу побједници”, ”Тешко побјеђенима” или ”Закон је паукова мрежа у коју се хватају само они најслабији”… овакви и слични искази стари су колико и наша цивилизација. Стандард ”Пиши као што говориш – читај као што је написано”, без кога не бисмо могли замислити сопствену друштвену комуникацију, већ не важи ни преко првог брда, нити преко најближег мора.
Зато онај који у јавност категорички износи тврдњу како ”истина може бити само једна”, а да се при том не ради о вјерском проповједнику или декларисаном вјернику у онострано, – такав или није упознат са историјом науке и људског мишљења, или је поборник неког од тоталитарних ”изама”, насталих већином током 20. вијека. Сви ти ”изми” (комунизми, фашизми, нацизми, шовинизми) почивају на једноумној, насиљу склоној, представи како политичари и идеолози посједују апсолутну, божанску перспективу истине, са којом нема дискусије.
Шта је алтернатива таквим апсолутистичким идеологијама? Да ли нас овакав увид води у анархичну релативизацију моралних начела? Никако. Рекох малоприје да је друштвена (па ево добрим дијелом и научна) истина ствар људског договора и већинског става. Баш је тај и такав ”друштвени уговор” супстрат модерног грађанског друштва. А он може почивати или на општем прихватању и рационалном кодификовању традиционалних (религијских, претполитичких ) увјерења (што је дубоко позитивно искуство ових простора – нпр. Стега Светог Петра Цетињског), или на консензусу око неких, наново промишљених и исказаних, хуманих идеала. Са ове тачке можемо препознати као својеврсне светиње: људски живот, слободу избора и савјести, поштовање важећих прописа, као и посједовање радом стечене имовине. Око њих ће се сложити сви духовни и политички свјетоназори. У односу на прву (светињу људског живота) злочинци су сви који су икада убили разоружане и неосуђене људе. У односу на остале (људску слободу и право на имовину) злочинци су они који су оружаном силом рушили старе и наметали нове политичке системе у којима су ове светиње биле или редуковане или поништене. Па тако, у слободним друштвима какво је америчко или западноевропско, давно је изречена осуда над тоталитарним системима, али се исто тако чула и самоосуда оних који су зарад борбе против њих били спремни да убију више невиних људи него што су то икада урадили тоталитарни системи. Америчким бомбардерима над Дрезденом и Хирошимом, стаљинистичким армадама и толиким њима сличним, нико никада не може одрећи антифашистички карактер, али се нормални и демократски свијет одавно запитао колико је антифашистички војни замах довео до ивице истребљења људски род, више него што је то један фашистички официр можда могао икада да пожели или да замисли. Ко није гледао филмско ремек дјело ”Опенхајмер” нека обавезно погледа. Тако се у демократским друштвима развија критика и самокритика сопственог антифашизма. Са конкретним именима злочинаца, хероја и анти-хероја. Без магловитих и бескорисних фраза ”признајемо било је и тога”, ”не поричемо могућност да се десило” и ”причали смо једном чак и о томе” и сл.
Због свега горе наведеног јасно је да су антифашизам на једној, и демократија и грађанско друштво на другој страни – скупови који се не преклапају у потпуности.
ЦРНА ГОРА И АНТИФАШИЗАМ
Ми управо живимо политичку али и моралну транзицију црногорског друштва. Излазак из једног тоталитарног система вриједности у оно што се зове демократија, парламентаризам, и јасно видимо шта су посљедице некритичког односа према бољшевичком антифашизму. Једна од њих, једнако штетна као и ћутање о партизанским ратним злочинима, јесте и глорификација ратних злочинаца са ове анти-партизанске стране. На деценијске споменике и улице посвећене појединим сумњивим народним херојима, одговорило се споменицима ништа мање контроверзним актерима рата. Ради се о личностима која је њихова ратна страна овјенчала славом, а за које се испоставило да су чинили ратне злочине или да су служили идеологији која се није битно разликовала од оне против које су се борили. Свима њима мора се чути гласно име и презиме, како бисмо се сви као заједница усмјерили путем другачијих примјера. Величање злочинаца у анти-комунистичким војним формацијама је еквивалентно ћутању о злочинима ”народних хероја” и идеализовању тоталитарне идеологије као наводног доносиоца слободе и просперитета. Ова моја осуда величања злочинаца на свим странама, није никаква накнадна памет. Све сам ово рекао ( https://www.pobjeda.me/clanak/perovic-joanikije-govorio-i-o-cetnickim-zlocinima-i-o-potrebi-da-se-svi-zlocini-svih-strana-ispitaju ) још 05. маја тумачећи интегралну изјаву митрополита Јоаникија у Лијевча пољу. Изјаву, коју тоталитарна свијест не може да поднесе као интегралну, нити да је као такву представи ни себи, ни јавности. А једини споменик чијем сам освећењу присуствовао, јесте онај блаженопочившем митрополиту Амфилохију у порти колашинске цркве. Изван тога изузетка, споменичка дјелатност по мом суду није у духу православне црквене естетике, и није ми при срцу.
Нешто сасвим друго је молитвени (с)помен невино пострадалима, а нарочито онима који су до данас без гроба. Без тог темељног обиљежја наше цивилизованости. А међу такве спада и свештеномученик Јоаникије Липовац, митрополит цетињски. Архив Митрополије Црногорско-приморске посједује 4 свеске (тома) његових писама написаних током рата. Има ту лијепих ријечи упућених окупатору, честитки нових година, рођендана… али готово у сваком од тих и таквих писама има и молби да се бројни људи ослободе из казамата, да се поштеде осуђени, да се помогне народу који гладује. Ова писма смо добили добротом његове дјеце и унучади (Јоаникије је замонашен као свештеник удовац), а недостаје један свезак, отуђен од стране официра НОБ-а, коме је митрополит спасио мајку из италијанског затвора. Сва та мучна и невољна збрка колаборације и хуманости, свакако не би била повод за Јоаникијеву канонизацију, да није било његовог мученичког страдања, на правди Бога. Човјек који није чинио злочине, убијен је као највећи злочинац, без суда и без гроба – до данас. Да бисмо појединим усијаним главама нацртали размјере тог злочина, упоредићемо овај случај са једним донекле приближним: случај кардинала Степинца.
Иста војска и команда – партизанска (упадљиво присуство црногорских партизана), исти град – Загреб, црквени великодостојник сличног ранга и ратне судбине, слична вјероватно невољна колаборација (јер нити један нити други нијесу били чланови никакве усташке или фашистичке партије, него представници Цркве која заговара супротне вриједности) са злочинцима… Међутим, Степинац добија и суђење и кућни притвор као казну, а Јоаникије ни једно ни друго. Степинчева канонизација је већ постала опште мјесто и у Хрватској и међу нашим овдашњим Хрватима и њиховим политичким представницима, а СПЦ треба да се некоме правда за канонизацију свештеномученика Јоаникија!
ПЈЕСМА СА ТРИБИНА
Зато је, понављам, пјесма навијачке трибине у Подгорици о ”заједничком бјежању” апсолутно непримјерена. Ако је и била спонтана (у шта мало ко вјерује), тим прије тој узаврелој младости треба објаснити неке елементарне ствари. И то објашњење можемо послати у слободном и демократском јавном простору, упркос комесарском духу који би да одређује ко шта смије и о коме да прича, а сам истовремено критикује и готово па псује, све што му дође под руку. Ако је некоме тешко да разумије непримјереност садржаја такве пјесме, онда ваљда свако има очи па може да види како њени извођачи збиља нијесу развили транспарент Павла Ђуришића, али јесу онај са ликом Крста Поповића. Опет, ја лично имам пуно разлога да на личност Крста Поповића не гледам негативно, као што гледају они којима се (називају га ратним злочинцем) допала поменута пјесма! Знам за његову колаборацију, али не знам за Крстове злочине. Знам и за пуно доброг што је током рата урадио – остало је да се памти како је његовом заслугом на територији коју је он контролисао, било најмање братоубистава. Одан краљу дједу, одан краљу унуку, а изразити противник бољшевизма, коме се није хтио предати по цијену сопственог живота. Него, мени је лако да овако поређам истину до истине, али како ће своју фасцинацију навијачким пјесмама и поменутим колоритом да објасне они који држе да антифашистички злочини немају злочинце са именом и презименом, и да колаборација не зна за свијетле примјере хуманости, по цијену жртвовања сопственог угледа и части, као у случају митрополита Јоаникија и официра Крста Поповића.
Медијска представа са премисама А) ”Љубо Чупић је народни херој” + Б) ”Неки четници су убили Љуба Чупића” = ЗАКЉУЧАК) ”Сви четници су злочинци”, доводи нас до сљедеће: А) ”Илија Дамјановић из Броћанца је народни херој” (Школовани официр Краљевине Црне Горе; учесник Божићног устанка и присталица династије Петровић; био у интернацији па амнестиран од краља Александра; поштован и од бјелаша и од зеленаша; почетком рата, разочаран дјеловањем свих зараћених страна повукао се из тих подјела… )+ Б) ”Партизани су га ликвидирали једне ноћи, након што их је претходно угостио на вечери” = ЗАКЉУЧАК) ”Сви партизани су злочинци”! Може ли овако да се логицира, и води ли нас овакво мудровање према истини? Погибија Илије Дамјановића није једини овакав случај (убиство браће Тадић код никшићког Видрована спада у највеће злочине братоубилачког рата, а ради се о ликвидацији младих партизана због тога што нијесу хтјели да убију сопственог стрица!!!). Поједине партизанске ликвидације домаћег становништва нијесу правиле разлику између бивших зеленаша и бјелаша. Критеријум је био нечији углед у народу и чињеница ако је угледник био противник комунистичке идеологије. Егзекуције су обављане ноћу, без суђења, па до данас не знамо да ли су ови хероји пошли у смрт са осмјехом, и шта су рекли злочинцима непосредо пред погибију. Иза неких од ових злочина стоје имена појединих ”народних хероја”. Све ово не умањује херојство страдалих партизана и доказаних јунака, али нам отвара поље великог броја неријешених злочина. Злочина који се тичу нечије најближе родбине и предака. Злочина који се ни под каквим околностима ни оправдањима не смију поновити. А да би се они уклонили из наше свијести и перспективе, најприје их морамо маркирати и назвати правим именом.
На крају јубиларне 80. годишњице од краја Другог свјетског рата, и свете побједе над злом фашизма, овим завршавам своја јавна оглашавања на поменуту тему и нећу учествовати у даљим полемикама, иако сматрам да би у духу толеранције и међусобног уважавања требало чути и друге који ће у нама блиској прошлости тражити тачке које нас спајају, а не оне које нас неповратно дијеле. Ево мог скромног прилога таквом подухвату:
https://www.pobjeda.me/clanak/perovic-neka-barem-svemir-cuje-nemir
https://www.pobjeda.me/clanak/revizijom-protiv-relativizacije
https://www.vijesti.me/kolumne/647855/red-je-da-se-upoznamo
https://www.vijesti.me/kolumne/729280/antifasizam-i-totalitarizam
