Радост ишчекивања Рођења Христовог почиње готово од самог почетка Божићног поста, а на његовој половини прослављамо празник Светог Николе, чије нас житије, по ријечима ђакона Ведрана Грмуше, поучава да се, насупрот све присутнијем јавном истицању и хвалисању добрим дјелима, на које нас подстиче савремено потрошачко друштво, потрудимо да учинимо добро дјело у тајности срца свога. Управо је таква жртва Богу најмилија, а нама као хришћанима најкориснија.
„Светог Николаја је, у принципу, у данашње вријеме јако тешко подражавати. Човјек је данас, у вријеме социјалних мрежа, заборавио да нешто може бити тајно. Тајно, да! Да можемо, рецимо, да доручкујемо тајно, да се нађемо са пријатељем, да одемо са дјецом у шуму и да не морамо то да окачимо на друштвене мреже. Значи, ми имамо тај неки унутрашњи проблем. Прво морамо научити шта значи тајно. Да бисмо подражавали Светог Николаја, ми морамо учинити неко дјело које само Бог зна“, казао је ђакон Ведран у разговору за Радио Светигору.
Он је додао да, ако се само осврнемо на број пацијената у онколошким клиникама, број старих и остављених, оних који умиру сами, схватићемо да свуда око нас постоје људи којима је потребна помоћ, а да је у данашњем времену најпотцијењенија лијепа ријеч и дијељење патње.
„Дијељење патње неће смањити бол, али ће повећати љубав која ће отклонити падање у униније. И због тога ми, рецимо, када је неко болестан, јесмо око њега. То што неко има температуру, ја споља не могу ништа да урадим. Могу облоге да ставим и слично, али када сам ја ту, онда он каже: ‘Па добро, није ово крај. А ако и буде крај, нисам сам.’“
О томе како је Светог Николу несретно и неспретно замијенио Деда Мраз, ђакон каже да је до тога дошло из потребе да се од нашег народа удаљи једна таква стамена личност каква је Свети Николај.
„Свети Николај је неко ко проповиједа, ко хоће и може да помогне да се сачува туђи морал. Са падом нашег односа према човјеку и доласком онога што је дошло послије 1945. године, прво је требало склонити једну такву личност каква је Свети Николај. Није случајно да је Свети Николај, вјероватно, најчешћа слава код Срба и зна се да су Аријанци, рецимо, када су протјерани, протјерани углавном у ове наше крајеве. Народ, када се крштавао, борећи се са тим аријанизмом, узимао је, је ли, Светог Николаја као свог заштитника. И, наравно, ова данашња Кока-Кола култура у којој Деда Мраз доноси свима поклоне, и то је исто једна обмана. Уколико ви будете добри или се претварали да сте добри, добићете бицикл, рачунар, конзолу итд, а код Светог Николаја је било важно чување оног најважнијег за човјека, а то је достојанство његове личности“, казао је ђакон при Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Он је додао да се у неким западним земљама лик Светог Николе као оног који доноси дарове далеко боље сачувао него код нас.
„На Западу Свети Николај није ишчезао. Рецимо, по Швајцарској, Њемачкој, Шпанији, Италији – тамо и даље Свети Николај долази у школе, праве се колачићи у облику Светог Николаја итд, а Деда Мраз буде тамо у неким тржним центрима, у филмовима и слично. Тако да, што кажу, онај ко је имао памети – имао је, онај који није… Наравно, Свети Николај се сада враћа у том смислу међу дјецу и мислим да родитељи треба томе да уче. Немамо ми ништа ни против Деда Мраза, је ли, та популарна култура је увијек присутна и увијек ће бити, није то ништа страшно, али учити дјецу и причати о томе ко је Свети Николај, каква је дјела чинио, и на крају, то је, може се рећи, једна од најљепших српских слава, јер послије тог празника долази Божић“, закључио је ђакон.
О. Б.
