На данашњи дан, 11. децембра 2011. године, у Господу се упокојила мати Јелисавета (Јоветић), монахиња са Цетиња.
Замонашена је 1998. године у Цетињском манастиру, у којем је провела свој монашки вијек и међу тадашњим братством оставила дубок духовни траг.
У кући монахиње Јелисавете, коју је за живота завјештала Митрополији црногорско-приморској, отворена је Народна кухиња која носи њено име и која храни многа гладна уста на Цетињу.
У знак молитвеног сјећања на лик мати Јелисавете доносимо свједочење протосинђела Јустина (Мреновића), игумана манастира Рођења Пресвете Богородице у Ластви Грбаљској о мати Јелисавети у емисији ”Мајке хришћанке”.
„Даница Јоветић или мати Јелисавета је била један од најупечатљивијих ликова које сам упознао при свом првом доласку у Цетињски манастир. Уопште, она је била једна врло живописна личност. Даница је једина записана монахиња из Катунске нахије, можда је било отуд монахиња и раније, али тај податак није сачуван у црквеним књигама.
Рођена је у породици Јоветића у Цеклину 1929. године, на дан Светог пророка Илије. Одрастала је,као и већина њених вршњака, у немаштини и сиромаштву. Детињство је провела чувајући говеда. У то је дошао и Други светски рата и сво зло које је он носио са собом. Тај братоубилачки рат је свом жестином почео да хара у околини Цетиња и натерао је сестру Даницу да се са својим родитељима повуче у Цетиње. Ту је живела са оцем, мајком и два брата. Млађи брат Бранко упокојио се као дете са седам година. Старији брат је био у партизанима једно време. Током рата је претрпио извесне психичке трауме. По завршетку рата трагично је настрадао у својој двадесет и деветој години. Та прерана смрт братовљева и нешто касније очева, оставиле су дубок траг на души младе Данице.
Она је, може се слободно рећи, цео живот живела као монахиња. Заједно са мајком је ишла у цркву, у то богоборно време када су се сви одрицали Бога и бацали камење на Њега. Даница завршава домаћичку школу на Цетињу и запошљава се као словослагач у Ободу, у штампарији. Преко тридесетпет година је ту радила, и сви је у Цетињу памте као веома преданог и пожртвованог радника. Тадашњи посао словослагача се веома разликовао од данашњег, по обиму и тежини посла. Тада се све радило ручно. Ако би се десио смртни случај у некој породици, и ако би то било у току ноћи, Даници није било мука да устане у два, три сата после поноћи да оде у штампарију да припреми умрлицу. Цетињани су је због тога врло волели и поштовали. За тридесет пет година, колико је радила у Ободу, никад није користила одмор нити је узела дан боловања – као најпожртвованији радник је добила награду града Цетиња.
Када је била негде пред пензију, односно када јој се упокојила мајка 1978. године, Даница је почела више времена да проводи у цркви. Била је, тих година, десна рука оцу Комнену Радусиновићу, који је био архијерејски намесник на Цетињу. Помагала му је при обнови Влашке цркве и тамо је била једно време као црквењак. Када је Ћипур отворен за богослужбену употребу прешла је тамо, а касније је била црквењак при Цетињском манастиру. Сво то време, док је радила у црквама и манастирима, динара није узела за тај рад, а била је од јутра до вечери ту. Чак се пар пута десило, томе сам ја сведок, да ако се деси да се збуни приликом враћања кусура, да врати неком више него што треба, њој би то толико тешко падало да је она од своје пензијице враћала тај новац да надокнади манастиру. Гледала је да десет центи не остане никоме дужна.
Када је митрополит Амфилохије дошао у Цетињски манастир, са њим је дошло и ново братство. Даницу су сви одмах заволели, јер ко год би је упознао, морао је да је заволи, будући да је била страшно симпатична и љупка. Покојни отац Лука је био посебно везан за њу. Он нам је причао да скоро никад није било тренутка слободног времена у коме она није држала молитвеник у руци и молила се. Читала је своје правило онако како је умела и како је сматрала да треба, али углавном је сво своје слободно време провела молећи се Богу. Она је на делу показала оно о чему је покојни отац Лука говорио на њеној сахрани – да ми монаси уопште не треба да бринемо шта ће бити сутра и да кујемо неке своје планове. Била је слободна од икаквих планова. Старала се око свог послушања и апсолутно ни о чему другом није бринула.
Замонашена је 1998. године, 31. децембра увече, добивши име Јелисавета, или Јелка како смо је ми од милоште звали. Има једна анегдота везана за њено монашење. Иако је о. Лука вежбао с њом текст монашења, она је на самом монашењу, на питање: Да ли монашки чин бираш својом слободном вољом?, одговорила: Не, отац Лука ми је рекао да морам. Иако је била врло озбиљна, врло пожртвована, имала је мати онај цетињски бритки хумор. Као монахиња проживела је пуних дванаест година, скоро тринаест, и може се рећи да су те године биле круна њеног животног пута, јер је целог живота живела као монахиња.
Пре него што је умрла, Мати Јелисавета је почела да доноси из своје куће неке старе фотографије, њена документа, и то је давала братији. Пошто је сво своје имање преписала манастиру, сматрала је да то ми треба и да чувамо. Тада смо баш коментарисали: као да се припрема за одлазак. Међу хрпом тих старих папира и докумената нашао сам један календар црквени, мислим да је био за 1993. годину, тамо стоји за један дан: Плакала сам данас. Затим: Кад сам се враћала из Влашке цркве гађали су ме кршима у главу. Једном су чак и пуцали изнад њене главе, она је после записала својим старачким рукописом: Преплакала сам цео дан. Била је заиста исповедник. Све те недаће је стоички пребродила и ни у једном тренутку се није двоумила: Мати Јелисавета је без сумње знала да је то манастир Светог Петра и да ту нема никакве политике, него да је то оно што јој је од Бога поверено. Она је Светом Петру, и ћивоту Светог Петра, била верна до последњег даха. Било је још немилих догађаја, посебно је било проблема око њеног имања. Нарочито од када је све своје имање преписала цркви, пошто није имала живих сродника, осим једне сестре од тетке која се удала у Македонију и са којом је пре више од четрдесет година изгубила сваки контакт. Многи би јурнули на то имање мислећи да је она незаштићена да нема никога свога, међутим њу је Господ штитио. Тако незаштићеној и самој једне, најближе комшије стално су правиле искушења, због тога је јако пропатила. Чак су јој и узурпирали део имања и ту су направили кућу. Једном се десило да је гром ударио у том делу града, и од свих кућа баш у ту која је направљена на Јелисаветином имању. Од удара грома срушило се цело поткровље. После су ти људи долазили да је моле за опроштај а она је говорила: Нисам вас ја клела, то је Божије дело, нисам ја ту ништа крива.
Њена кућа данас стоји и сведочи ону јеванђелску изреку: Ко тебе каменом ти њега хлебом – њу су камењем гађали, а данас се у њеној кући налази народна кухиња која носи њено име.
Имао сам тај благослов да сам задњих пет година њеног живота провео уз њу. Прво сам био црквењак, као црквењак се сусретао са њом, она је тад радила око свећа. И тако, лето зима она је радила и онако трудила се својски, што каже наш Митрополит – тврдоглавко. Оно што је нама који смо је знали било симпатично, људима је на први поглед изгледало грубо и одбојно можда. Она је била топла и мекана душа изнутра али је често је долазила у сукоб, посебно са Цетињанима, око тог паљења свећа. Свеће је скупљала на гомилу да горе, пошто их многи људи немарно пале, па оне падну и угасе се. Њој је било веома важно да свака свећа изгори, да одслужи своје пред Богом. Ту су се често дешавале мање препирке и несугласице са Цетињанима, али и са странцима… Има један симпатичан детаљ везан за то. Кад је једна наша Цетињанка кренула да пали свијеће, ми смо јој објаснили да не пали при ивици него да пали дубље унутра да не би свеће капале и падале, а Мати Јелисавета је стајала са стране и посматрала, и сада ова Цетињанка каже: Ја знам да ће нешто да прокоментарише ако запалим овамо, и онда је палила са онако највећом могућом пажњом и правила је размак између свијећа да не би пале у воду и угасиле се. Када је запалила пет, шест свијећа, мати је рекла: А шта си их раширила, ка’ да ће црногорско да играју!. Сви смо се насмејали томе, морала је нешто да прокоментарише, али није никаква злоба иза тога сакривена.
После је прешла да ради у киоск, ту смо радили заједно и још се више упознали и могу да вам кажем да је она стварно једна од најмилијих особа које сам упознао. Такву топлину, такву милост из погледакао код ње, верујте, ретко код кога да сам видео. Сви смо је волели. Већ сам вам рекао да смо је од милоште звали Јелка. И она је нас волела. Кад би се молила, дуго времена је палила свијеће за сваког појединачно. Посебно јој је тешко падало кад види болесне људе, онда је тражила да јој напишемо имена и за њих се молила по четрдесет дана, по пола године. А децу кад би видела болесну, дуго би плакала после тога…
Што је рекао наш блаженопочивши игуман Лука једном приликом: Таква спољашњост а таква унутрашњост – тотални контраст. На први поглед човек би рекао, ево га неки намћор или тако нешто, али она је била баш света душа.
Једном приликом, негде две године пре него што ће се упокојити, отац Прохор, отац Петар и ја смо отишли до њене куће. Била је то права ћелија монашка, може се рећи чак и испосница. Кућа је била старинска, после рата направљена, на поду није било ни тепиха ни ничега, само бетон, а у соби где је спавала под од дрвета.
Стари је био и намештај, већ помало иструлио, стара слика њених родитеља, једна икона у углу, кандило, и једна посуда за свијеће где се она молила Богу. Игуман се потрудио и нашао две наше добре парохијанке, Милицу и Марту, које су почеле о њој да брину као о својој мајци. Тако да је Мати Јелисавета, можемо слободно да кажемо, задње године свог живота провела у кругу најмилијих и у топлом, љубављу испуњеном окружењу. Два месеца пред крај почела је нагло да слаби и ми смо то приметили. Почела је да прича неке, нама се у почетку чинило неповезане, ствари, да можда мало и бунца, међутим после њене смрти смо постали свесни тога да је она нама тада указивала на крај свог животног пута.
Лежала је једно време у болници, и тада су открили да је она задњих десет година имала тумор на мозгу, који је притискао нервне центре, тако да су те њене промене расположења, оно што смо ми називали намћорлуком, у ствари биле делом последица те опаке болести. Срећа у несрећи је то што је она већ била старица, па тумор није прогресивно напредовао већ полагано гасио њене животне функције. Када је лекар то и рекао: да је она стара жена и да се полако гаси, одлучили смо да је пренесемо кући где су је пазили брат Бошко, који ради ту код нас, и Милева. То је чудо и благослов Божији: човек који нема породицу а живи по Богу, нађе се, као да има огромну породицу, а онај који има децу, нађе се и да умире сами без игде иког.
Задњих дана је била онемоћала скроз. Кад је дошао једанаести децембар, дан кад се упокојила, недеља је била, чули смо се пред почетак Литургије са сестром Мартом која ју је пазила и која је рекла да по њеном мишљењу мати Јелисавета неће моћи да дочека вече. Одмах смо позвали оца Обрена и одлучили смо да одемо да је причестимо. Она је лежала на постељи, већ се чуо њен самртни ропац. Сестра Марта је рекла да она већ не може ни воду да пије. Пошто смо се двоумили како да је причестимо, отац Обрен нас је позвао да се заједно помолимо Богу да све прође како треба. И стварно, смо се онако од срца помолили, отац Обрен је ставио малу честицу Светог причешћа на кашичицу и кренуо да причести Мати. У том тренутку ропац је потпуно престао, она је прогутала Свето причешће, сасвим свесно, а онда и мало воде, колико јој је додала сестра Милица, благо се осмехнула и после тога је опет наставио ропац. Када се завршила Литургија отац Методије јој је очитао молитву за исход душе, а сестре из Ждребаоника су кренула да буду уз њу. Када су оне стигле, а отац Методије само што је стигао у манастир нама јављају – мати Јелисавета се упокојила. Дакле, тачно ју је Господ био припремио. Ето, таква је била њена кончина, а упокојила се 11. децембра 2011. године. Донели смо је у манастир, и у манастирској цркви, што би наш митрополит рекао – у краљевском Цетињу; било је бдење целу ноћ, на ком се по правилу читао Псалтир. Иако је било велико невреме, на сахрану се доста народа окупило, дошло је готово скоро сво монаштво Митрополије. Баш је онако била ожаљена и испраћена како јој је и доликовало. особи. Отац Гојко, ректор Богословије, дошао је са ђацима, и они су јој служили помен. На опелу је началствовао отац Лука, који је изговорио дивну беседу над њеним одром. Рекох да је било велико невреме, са градом и грмљавином, гром је ударио баш у Владичину башту близу манастира, међутим, када смо изашли из цркве и кренули на гробље да је сахранимо, све је стало. Када смо је сахранили, и када се завршило опело, наставио је кијамет, град, киша. Сахранили смо је у гробници њених родитеља.
На ручку после сахране брат Рајко Радусиновић, син покојног проте Комнена, у име Цетињана се захвалио нашем игуману, рекавши: Мати Јелисавета, која је била десна рука моме оцу, није имала ни брата ни сестре, а као да је имала девет синова, тако су је сахранили и тако је испраћена.
Многи Руси, који долазе код нас у манастир, и дан данас нас питају: Је ли жива стара матушка? То је био један упечатљив призор са Русима – у редовима би стајали испред њене столице да узму благослов. Памтим случај са једним брачним паром из Русије, они дуго година нису могли да имају деце. Једном смо им приликом рекли да узму благослов од старе матушке, и да јој кажу да се помоли за њих. Жена је клекнула пред мати Јелисавету и испричала јој своју муку. Мати Јелисавета ју је закрстила по глави и рекла јој: Не брини, имаћеш ти сина, доћи ћеш ти овде код нас. Следеће године је заиста дошла са сином у наручју, да заблагодари мати Јелисавети. Кад смо јој рекли да се Мати упокојила, то ју је веома потресло – јако дуго је плакала, као да јој је рођени неко умро. Таквих сведочанстава о снази молитве мати Јелисавете има још. И мноштво папира са именима, које смо нашли у њеној кући, сведочанство су о томе колико се она молила за друге. Била је заиста као свијећа пред Господом.
Још један детаљ из живота мати Јелисавете је интересантан. Отац Петар, наш сабрат из манастира, ју је често возио колима до куће. У почетку, док је била јача није хтела да иде колима, на крају, кад је ослабила је пристала, али је отац Петар морао да иде десет минута споро уз њу колима и да је моли да уђе у кола. Она се стидела и није хтела никоме да буде на терету, то је била њена главна карактеристика. И онда кад је ипак некако умоли да уђе у кола, она би осећала страшну обавезу и захвалност према њему па је му је, пошто је знала да воли слатко, скоро сваки дан куповала чоколаду. Иако смо је молили да то не ради, она је ипак куповала. Тако се понашала и према оцу Јовану. Он јој је односио ручак у манастирску келију и бринуо је о њој, и онда је и њему куповала чоколаду. На први поглед изгледало је као да се буни: Што ви мени доносите, зашто о мени бринете, могу ја сама?… Међутим, било јој је мило кад би примила ту пажњу и љубав.
Она је нама била права духовна мајка. Када би нам било тешко ми бисмо отишли код ње и рекли: Мати, помоли се за мене, нешто нисам добро. Онда би она брижно закрстила по глави и помолила се, и после два, три дана би питала: Како си данас, је ли ти боље, је ли прошло оно? Нама би заиста бивало лакше. А ја бих сам могао да посведочим, нисам особа која умишља, али једном сам имао три дана главобољу несносну, и мати Јелисавета је видела да сам нешто нерасположен, и питале ме шта ми је, а ја јој кажем: Ајде, Мати, помоли се за мене, нешто ме глава боли већ три дана. Она ме је закрстила по глави: Ајде да ти Господ да, да те прође та главобоља, да будеш добро. Верујте ја нисам ни прешао преко прага продавнице мене је главобоља престала. Стварно је њена молитва имала снагу, због тога што је била жена дечије душе. Није код ње било никакве надмености, него је била баш онако проста душица и то је оно што се каже: благодат се у таквог усељава.
Мати Јелисавета тих задњих двадесетак година колико је провела у цркви и Цетињском манастиру никако нигде није одлазила. Једном приликом смо нешто разговарали ту у киоску, отац Прохор је требао нешто да иде до Светог Василија, а она каже: Јел могу да пошаљем по теби прилог?
Пошто нам је рекла да тридесет година није била код Светог Василија, ми смо се договорили да је отац Прохор поведе. Са њима су пошле и сестре Милица и Милева, да јој праве друштво и да јој се нађу. То је било негде годину дана пред смрт. Прво су је повели у Острог. Прича отац Прохор да је прилазила Свецу са великом побожношћу и страхопоштовањем, целивала га, поклонила се и онда почела да тражи по џеповима, али је заборавила да понесе прилог, па се жива појела што није имала шта да му остави. Касније је отац Прохор морао да се врати, да понесе прилог која је она наменила. У повратку су свратили у манастир Ждребаоник, тамо је и сестра Ефросинија која је радила својевремено у Радио Светигори, и која је много волела мати Јелисавету и мати Јелисавета њу, па се мати посебно њој обрадовала. Обишли су још пар манастира, а она је после годину дана причала о томе као о највећем доживљају у свом животу. Прича отац Прохор да је са таквим страхопоштовањем, са таквом побожношћу улазила у сваку од тих светиња, да бисмо сви могли од ње да се научимо о томе.“
Оливера Балабан
Фото: Слободанка Грдинић (отац Лука Анић и монахиња Јелисавета испред Цетињског манастира)
