Хришћански живот је тежак. Заиста, у суштини то је узак, прави и трновит пут духовног успона по степеницама јеванђелских заповести. Успон је увек тежак. Најлакше је стајати мирно или силазити. Што је врх већи, то је теже ићи горе. Господ нас позива да дођемо до врха, највишег од свих могућих врхова, и жели да узмемо свој крст и пођемо за Њим на гору јеванђељске светости. Тамо води пут који се састоји од девет главних корака — јеванђелских блаженстава.
Блаженства нису само морални кодекс, скуп моралних норми, већ тајанствена слика лика новог човека који се рађа и развија у нама док слиједимо Христа (уп. Кол. 3,8–10; Еф. 4,22–24).
На петој степеници љествице која нас води у царство небеско које је обећао Христос пише:
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани (Мт. 5, 7).
На први поглед ово блаженство изгледа тако једноставно и јасно. Ко не зна да је милост врлина? Ко се не би сложио да је помагање другима добро и исправно? Али, да ли је ова јеванђељска ријеч заиста тако једноставна? Погледајмо га пажљивије да бисмо видели бар дио океана духовног значења који садржи.
Шта је истинско милосрђе?
У свакодневном смислу милост је давање милостиње просјаку, даривање цркви или помоћ старици која не може сама да пређе улицу. Без сумње, ово су добра дјела. Али, Христос је говорио о нечем већем. Грчка реч „ελεημων”, преведена као „милостив”, има коријен „ελεος”—„милост”, „сажаљење”, „саосјећајна љубав”. Ово није само један чин, већ стање срца, својство душе које вам постаје природно.
Свети Јован Златоусти објашњава да је милосрдан неко ко „има срце способно да се смилује свима који пате“. Не ради се само и не толико о финансијској помоћи, већ о дубокој, срдачној бризи, о способности да се ставите на мјесто друге особе, да осетите његов бол као свој. То је дар емпатије, саосјећања и хуманости. Немилосрдан је суров и нехуман, па самим тим и безбожник.
Милосрђе се манифестује у много различитих облика. Ово је, наравно, спољашња, физичка милост: да нахраним гладног човека, да утолим нечију жеђ, да обучем некога ко је наг, да посјетим болесну особу или затвореника.
Као што нам Христос каже у причи о посљедњем суду:
Како учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40).
Свако дјело милосрђа које чинимо према ближњему чинимо за Христа лично.
Али постоји друга, ништа мање, а можда и важнија милост — унутрашња, духовна милост. Свети Исак Сирин га је назвао „милосрдним срцем“ које „не може да поднесе да види или чује било какву штету или тугу коју претрпи живо биће“, па се зато моли чак и за непријатеље и за демоне.
Духовна милост значи:
Опростити увреду, па и ону најгорчу, сјећајући се речи Христових: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6, 37).
Да умијемо да правимо уступке, жртвујући своје самољубље и личну истину зарад мира и љубави према другом.
Не да осуђујемо грешника, већ да се молимо за његову реформу, видјећи у њему лик Божији, покварен грехом.
Утјешити ожалошћеног рјечју наде, развеселити некога ко је обесхрабрен.
Трпјети немоћи свог брата — тј. да на његове слабости и недостатке одговараш са стрпљењем и љубављу.
Научити некога ко је залутао путем истине — не са фарисејском охолошћу, већ са кротошћу и љубављу.
Ово духовно милосрђе је критеријум наше истинске љубави према ближњем. Лако је бацити новчић просјаку, али је много теже опростити некоме ко вам је учинио неправду. Лако је донирати у добротворне сврхе, али је много теже проводити време слушајући усамљену особу и делећи његову тугу.
Истински милостив човек не показује милост због своје користи, или због изгледа, или да би био похваљен, већ зато што не може другачије. Његово срце постаје као срце Христово, и Он излива љубав и саосећање на све око себе.
А сада да пређемо на други, дивни део овог Блаженства. Овде нам Господ открива духовни закон, неприкосновени и васељенски: мјера нашег милосрђа према ближњима одређује мјеру милости Божије према нама.
Ово није „договор“ са Богом или механичка размјена: „Дајем ти долар, а Ти, Господе, опрости ми гријех“. Не. Ово је онтолошки, суштински закон духовног живота. Милост коју показујете другима је доказ да је ваше срце постало милосрдно – то јест, постало је попут Божјег срца. И какво срце може прихватити Божију милост? Само срце које то може садржати — тј милосрдно.
Подсјетимо се страшне параболе о неопростивом дужнику (уп. Мт. 18, 23-35). Краљ је свом слузи опростио огроман дуг — слику наших греха пред Богом. Али, овај је напустио краља, ухватио његовог саслужитеља, који му је дуговао врло мали износ, и, не слушајући његове молбе за милост, бацио га у тамницу. Сазнавши за то, краљ се наљути и предаде слугу мучитељима у тамници док не исплати сав дуг. И Христос закључује:
Тако ће и Отац Мој Небески учинити с вама ако од срца не опростите сваки брату своме сагрешења (Мт. 18,35).
Ево кључа! Од срца. Бог од нас не захтјева формални, спољашњи опроштај. Он чека да се наша срца промијене и постану као Његова — праштајућа и милостива. Када ускратимо милост ближњему, као да својим поступцима, гласнијим и елоквентнијим од било које ријечи, говоримо Богу: Не прихватам Твој закон љубави – умјесто тога желим да живим по свом закону суда и освете. И тада се одвајамо од тока милости Божије. Затварамо врата својих срца за опроштење.
Свети Оци уче да ће нам на Страшном суду бити суђено не толико по списку гријеха и добрих дијела које имамо, колико по ономе што смо постали у нашим срцима. Какво је стање наших душа? Имамо ли милосрдна срца? Ако је тако, Бог ће их препознати као Његову врсту. Али, ако су нам срца отврднута, испуњена осудом, огорчењем и мржњом, како можемо ући у царство љубави, чак и ако формално нисмо „ништа лоше урадили“?
јереј Тарасиј Борозенец
Опширније на: Orthodox christianity
Фото: Поуке.орг
