У прву недјељу Божићног поста, 25. по Педесетници, 30. новембра 2025. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог Григорија Чудотворца, Светог Максима Цариградског и Преподобног Севастијана Џексонског, саборно и молитвено било је у острошкој светињи.
Острошки сабрат јеромонах Натанаило началствовао је Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу, а саслуживала су му сабраћа јеромонаси Роман и Николај и јерођакон Сергије, као и протојереј Милош Цицмил из Епархије будимљанско-никшићке, који је бесједио сабраним послије читања Светог Јеванђеља.
– Данашње Јеванђеље је управо онај рецепт који нам је потребан када на себе узимамо дио овога спасоносног механизма, духовног подвига који се зове пост. То је наше добровољно одрицање од свих животних сладострасти, заправо то би требало да буде. Данас смо тек начели онај први ступањ овога поста, и онда често се сусрећемо са народним питањима и недоумицама: ”Оче да ли могу да постим прву недјељу, па сриједу и петак, онда и задњу?”. А ми ћемо увијек руковођени милосрђем Божијим учити народ да је битно само да посте и да се причешћују, јер Господ каже «Ко тијело моје једе и крв моју пије, има живот вјечни». Без тога нам је, браћо и сестре, узалуд сваки наш долазак у цркву, прислужење свијеће и нека индивидуална молитва, јер без заједнице, тешко да ћемо допријети до врата царства, будућег царства небеског. Међутим, ако направимо једну паралелу са стварним степеницама, физичким степеницама које треба да нас доведу до једног циља, врло је тешко закорачити само први ступањ и дохватити некако онај потоњи, доћи циљу своме. Зато је врло важно да све оно што је прописала Мајка Црква зарад наше добробити и духовног спасења, ми ревносно подражавамо, а све не гунђајући, не ропћући, већ носећи тај свој подвиг, онако по узору који нам оставља и сам Господ Спаситељ Исус Христос, који је установио свети пост, па затим и његови свети апостоли и ученици и сви они на којима почивају темељи данашње Цркве – бесједио је о. Милош.
Подсјетио је да смо у данашњем Јеванђељу од апостола Луке чули круцијалну причу за сваки наш духовни подвиг и пост, а то је прича о праштању и то је прича о љубави.
– Али о оној љубави која из наше грешне перспективе, често и нашег поимања љубави, уопште скоро па и не допире, а то је да љубимо и непријатеље своје. Па тако чујемо у овој причи да је један законик, вјероватно фарисеј који је учио закон старозавјетни, срео Господа и на један можемо рећи перфидан начин, желећи да га понизи, питао Господа ”Учитељу шта ми је потребно да спасим душу своју?”. Господ му одговара питањем, да он каже шта Он заправо учи људе око себе, шта је то битно, а то је да љубимо Господа Бога свога свим животом својим, свим умом својим, свом душом својом и да љубимо ближње као себе саме. Потом, законик говори Господу ”А ко је ближњи мој?”. И тада Господ прича ту чудесну причу која може да порази готово сваку мржњу у човјеку ако се он истински жели преобразити, покајати и задобити оно што се никад не може потрошити као, рецимо, материјална плата која не може да докучи ни до средине мјесеца. За коју се молимо у молитви Оче наш, дај нам хљеб наш насушни. То је онај хљеб који се никад не квари и никад не троши, а све нас духовно засићује и дарује нам живот вјечни – рекао је о. Милош.
Он је казао да нас Господ позива да љубимо ближње своје и непријатеље своје.
-Ништа то није нашој природи страно, да љубимо и оне који нас мрзе, већ само због наших себичних порива и одсуства вјере је до сада нас отуђило, а Господ је увијек ту да нас обара и да нас подиже. Дакле, браћо и сестре, без разлике морамо увијек да се старамо о својим ближњим, а ближњи је наш сваки који је створен по подобију и начелу Божијем, у коме се огледа лице Оца нашег небеског. Само слиједимо Христов пут, пут његових светих апостола и ученика. Они није ни мало лако, свакако, али чему би онда наш живот био вриједан ако знамо да је пролазан, а немамо никакву визију да потврдимо и заблагодаримо Господу на љубави која се огледа у стварању нас самих – поручио је о. Милош.
Извор: Манастир Острог
