Зима улази тихо, као сенка што се спушта на поља и улице. Дани постају краћи, ноћи све дуже, а човек у себи осећа насушну потребу за светлошћу која није од овога света. У том ритму природе, Црква нам дарује Божићни пост – време које није строго, али је дубоко. Он није тежак подвиг, већ нежна припрема, као када домаћин полако чисти и украшава кућу за долазак драгоценог госта.
Божићни пост је пут кроз тишину ка радости. Он нас учи да у хладноћи зиме пронађемо топлину срца, да у тами дана откријемо Светлост која се рађа у пећини Витлејема. Није то пост који нас ломи, већ пост који нас гради. Уместо да га посматрамо као низ забрана, можемо га разумети као уметност припреме душе за сусрет са Христом. Као што се у тишини куће чује корак који најављује долазак, тако и у тишини поста чујемо корак Христа Који долази у свет.
За разлику од Великог поста, који је строг и дубоко покајнички, Божићни пост носи једну посебну нежност. Његова правила су само помоћна средства која служе главној сврси – унутрашњем миру и фокусирању, а не циљ сама по себи. Овај пост нас позива да успоримо, утишамо, да би могли да чујемо кораке Христа који долази. Божићни пост је предворје радости, простор у коме се већ чује песма анђела, али и она још увек тихо, као кроз врата која се тек отварају.
Кад пост постане лепота – мир усред буке и журбе
Ако је пост уметност, онда се његова највећа лепота данас огледа управо у 21. веку. Наша највећа глад није глад за храном, већ глад за тишином. Зато се права припрема мери кроз пост ума и срца. Док свет око нас нагло убрзава због предновогодишње комерцијалне грознице, Божићни пост нас позива на намерно успоравање – а то је можда и највећи подвиг нашег времена.
Уздржавање се не тиче само хране; оно је и уздржавање од менталног преједања: бескрајног скроловања, вести и осуда туђих живота на друштвеним мрежама. Дигитални пост ослобађа простор у души да у њу може да уђе нешто веће. Ипак, највећи пост је у одрицању од осуђивања, јер осуда најтеже рањава душу. Много је важнија љубав која прашта и милост која загрева од скромне трпезе. Црква нас учи да Бог не тражи спољашњи подвиг, већ срце испуњено добротом и милосрђем.
Посна трпеза има свој мирис – мирис сушеног воћа, тамјана и дрвета бадњака – мирис који тихо најављује да је Гост већ близу. А новац који уштедимо на деликатесима претварамо у милосрђе: топао оброк за некога коме је хладно, играчка детету коме је празник иначе празан. Тако пост престаје да буде само лични подвиг и постаје љубав према ближњем – најлепши украс унутрашње собе срца.
У тишини чујемо пророке – пост као ишчекивање Спаситеља
Божићни пост није настао случајно. Он је део древног литургијског ритма који нас враћа у време када је цело човечанство – од Адама па до последњег старозаветног праведника – ишчекивало Светлост света.
Током ових четрдесет дана и богослужења су испуњена пророчким гласовима који најављују Емануила. У тишини поста чујемо Исаију, Јеремију, Данила… Чујемо жеђ праотаца за Месијом. Пост је ходочашће у Библију – време дубљег читања и размишљања о обећањима која се испуњавају у Витлејемској пећини.
Зато пост и завршавамо речима пророка Исаије: „Народ који ходи у тами видјеће свјетлост велику“ (Ис. 9:2). Пост није терет, већ лампа која нас води кроз зимску ноћ.
Бадњи дан – дан када се чека прва звезда
Кулминација целе ове уметности припреме је Бадњи дан, 6. јануар. То је најстрожи дан поста – дан готово потпуног уздржања, дан када се чека прва звезда на небу.
Та једнодневна строгост није случајна. Она је последња свесна припрема душе како би радост Божића могла да буде доживљена у пуном интензитету. Бадњи дан нас симболично враћа у хладноћу и сиромаштво Витлејемске пећине – и истовремено нам показује да се управо у тој празнини рађа највећа топлина света.
Нека Бадњи дан буде бајка и за најмлађе: Причајмо им о звезди коју чекамо, о бадњаку који се ложи прво у срцу, о томе како и они сами могу да припреме своје мало срце за најлепши долазак на свету. Тако Божићни пост постаје породична уметност, учећи да је чекање само по себи дар који нас припрема за испуњење.
Кад тишина постане анђеоска песма
Божићни пост је, дакле, много више од правила. Он је стварање простора за радост која долази. У његовој нежности откривамо да духовни живот није увек борба, већ понекад и мирно ишчекивање.
Пост се завршава када ишчекивање постане сусрет. Када се тишина претвори у анђеоску песму „Слава на висини Богу…“, када хладноћа постане топлина јасала, тада знамо да је уметност припреме успела.
Јер, истински Божић почиње онда када се Дете роди не само у Витлејему пре две хиљаде година, него и данас – у тишини нашег срца.
Извор: Фондација Пријатељ Божији
За Фондацију Пријатељ Божији: Мирјана Стаменковић
