Игуман савински, јеромонах Макарије служио је синоћ Акатист пред иконом Пресвете Богородице.
У бесједи након Акатиста истакао је да ми, молећи се пред иконом Богородице, стојимо пред Њом живом и треба да ријечи молитве изговарамо са страхом Божијим, јер ако немамо страха Божијег „показаћемо се као немудри, јер стоји написано да почетак мудрости јесте страх Господњи“.
„Шта значи да ми стојимо пред иконом Богородице са страхом? Стојимо са страхом и размишљамо каква су наша осјећања и какве су наше мисли, о чему ми размишљамо у овом тренутку када се молимо Богородици. Да ли смо свесни пред киме стојимо или наше мисли и наша срца лутају по стварима и страстима овога света и води их помисао демонска, разбија нашу молитву и разбија наш страх Божији. Дакле, морамо добро да схватимо и себе да припремимо да знамо пред киме стојимо, јер ако не будемо сабрани, онда ће наша молитва бити поткарадана, онда ћемо ми губити наш однос са Богородицом и остаћемо празни, наше молитве остаће празне. Наша душа остаће празна. Наше срце остаће празно. И не само празно него и рањено разним мислима и помислима које нам долазе баш у том тренутку.
Међутим није довољно да само стојимо са страхом Божијим овде док стојимо пред иконом Богородице или у храму Божијем. Храм Божији треба да стоји пред нашим очима увек и на сваком месту, где год се налазили у овоме свету. На било коме месту, јер ако будемо само овде пазили, ми ћемо се показати као највећи лицемери, јер овде показујемо једно своје лице, а онда кад изађемо одавде и пређемо капију, онда показујемо неко своје друго лице које нема везе са овим овде . Шта то значи? То значи да смо дошли и ставили маску побожности која је лицемерје које је Господ толико разобличавао и презирао, ако можемо да кажемо да Господ нешто мрзи. Господ је љубав, Он воли, али је изобличавао лицемерје. То лажно стајање пред Богом, где моје срце је везано за нешто друго, а споља показујем лажну побожност. Тога треба да се чувамо и зато се ми молимо Пресветој Богородици. Са страхом стојимо пред иконом Њеном. Са страхом пазимо на своје мисли. Са страхом пазимо на своје осјећаје. Да је не увредимо својим ружним осећајима и својим страстима. То значи стајати са страхом Божијим пред Богородицом и ако не будемо пазили на то, нажалост, ми ћемо бити као један разрушени град који нема зидове како каже мудри Соломон. А шта се догађа са градом који нема зидове? У њега улази свашта. Свако звериње, птице, гмизавци и ко зна каква прљавштина улази у такав град, а тај град-то је наша душа и то је наше срце. Зато, саберимо се, јер то зависи од нас. Имајмо пажњу. Ако је немамо, молимо Бога да нам је да“- поучавао је јеромонах Макарије.
Потом је игуман Макарије навео примјер из живота великог светитеља Руске Цркве- Светог Јована Кронштатског који је он сам записао у својим списима како је једном стојећи пред Богом на молитви, опхрван проблемима и болешћу, примијетио да се не моли са дужном пажњом. Тада је себе упитао: Пред ким се молиш, душо моја? Знаш ли пред киме се молиш?
„Свако од нас би требао да има ту мисао у свом уму и свом срцу и тиме да себе сабирамо. Он каже да је то тренутак кад је себи поставио такво питање, њему се ум разбистрио, тело се укрепило, почео је да стоји стабилно на молитви. Није му се ум више расипао, јер је схватио и себе призвао у сабрање да стоји пред Богом живим. И онда, каже, полако, кроз ту и такву молитву, држећи сабран свој ум и своје осјећаје у једно стајање пред Богом, његова молитва полако је постала ватренија и десило се да се и исцелио и постао здрав у том тренутку. Отишла од њега болест, умор је нестао, вратила му се снага. То значи да је благодат Божија дошла на Њега. То, браћо и сестре, и од нас очекује Бог. Да на такав начин стојимо пред Њим. Ако не будемо стајали на такав начин, ако будемо млитави, ако будемо допушптали да наша мисао се расипа, а наше срце да блуди по стварима, догађајима овога света, или ко зна шта још можемо да размишљамо у свом срцу. Неко размишља о злу, гледај шта овај ради, безброј мисли могу да дођу које показују да немамо страха Божијег и да је наша молитва само лицемерно стајање пред Богом, а у суштини у свом срцу потпуно смо везани за нешто друго и никада такав човек који има такво срце неће се сусрести са Богом, јер Бог тражи срце наше. Сине, дај ми срце своје, каже Господ у Светом Јеванђељу, немој да ми дајеш отпатке. Мени треба твоје срце да се отвори, да уђем у њега и да се одморим у њему. А кроз то се може и човек одморити и зато стално понављајмо на сваком месту, где год се налазимо мисао : пред киме ти стојиш, душо моја, коме се ти молиш, душо моја? Сабирајмо свој ум страхом Божијим да бисмо пред Богом сабрали себе, а онда ће Бог, видевши нашу добру намеру, наше опоредељење за Њега и пред Њега да станемо чистим умом, онда ће Он доћи код нас.
Колико пута нам се догађало да пред људима стојимо тако? Пред неким својим надређеним или царевима, краљевима како је то било у историји, па онда стојимо мирно, сабрано, не смемо ништа да помислимо погрешно. Не само да кажемо нешто. Такво стајање пред Богом је потребно да бисмо се ми сјединили са Богом. А бог је љубав. Чиста љубав. Бог то тражи од нас не зато што је то Њему потребно, него је нама потребно. Њему је потребно то да бисмо ми примили љубав. Да бисмо примили Њега“- истакао је игуман Манастира Савина.
Лана Остојић
