Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово преосвештенство Владика диоклијски г. Пајсије служили су данас, на празник Светог Григорија Чудотворца, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру уз саслужење свештенства.
По прочитаном јеванђелском зачалу, вјернима се бесједом обратио Владика Пајсије, тумачећи данашњу причу.
Истакао је да се у данашњој јеванђелској причи говори о милостовом Самарјанину и да свети оци ову причу тумаче тако да свака ријеч има дубље и шире значење.
„Тако бисмо прочитали да Јерусалим означава рај, да Јерихон ка коме се овај човјек упутио представља овај свијет, да човјек који је задобио ране јесте Адам и цијели род људски, да та рана његова јесте гријех, да свештеник који га је прошао представља Мојсијев закон, да Левит који је такође свратио, погледао, па опет прошао представља пророке, а да овај милостиви Самарјанин заправо јесте сам Господ Исус Христос и да гостионица јесте Црква и да гостионичари јесу пастири црквени које је Христос поставио да се брину о душама људским. Сами назив милостиви Самаријанин, можда у нашим ушима данас звучи другачије, али у ушима тадашњих Јевреја, Израиљаца изабраног Божијег народа је то имало символику нечега најгорег, највећих непријатеља, што год је носило то име да је неко Самарјанин.
Стога и сам назив милостиви Самарјанин носи у себи одређену контрадикторност. Како то може било шта бити добро од некога Самарјанина, па макар то било и да је он милостив. Међутим , како Господ каже да Он не гледа у лице човјечије, не гледа у положаје и мјеста која заузимају људи у овоме свијету, него гледа у срце људско. Тако из ове приче видимо када Господ погледа у то срце људско онда више законик није законик и Левит није Левит и свештеник није свештеник, па ни онај Самарјанин није више Самарјанин. Све се изокреће. Тако да на крају онај који је сматран најгорим и који носи назив негативан, на крају бива онај који чини правилно и онако како то Бог захтијева и тражи“- поучавао је Владика Пајсије.
Владика диоклијски потом појашњава увод ове приче у коме се истиче да онај ко је био учитељ другима и говорио им како да се спасу и задобију живот вјечни, сада прилази Христу са једном крајње негативном намјером и негативном циљем- не да сазна шта му ваља чинити да се спасе, него да Христа „ухвати у ријечи“ својим лукавством како би га оптужили и убили.
„Господ, будући добар и милостив, иако је прозрео његово лукавство, ипак цијели ток окреће у другом смјеру и чини да се он добро заврши, како би они који слушају и он сам добили поуку и стварно се поучили како треба живјети да би задобили живот вјечни и каже му Господ: Будући да си ти учитељ закона и да друге учиш како да се спасу и шта треба да чине, реци ти мени шта треба чинити, па да се задобије живот вјечни. Он одговара: љубав према Богу и љубав према ближњима. И Христос се слаже и каже да тако треба чинити да би човјек задобио живот вјечни. А он желећи себе да оправда, пита ко је ближњи мој и он није погријешио што је то питао, јер заиста, он није знао, иако је био учитељ, иако је био вјероватно у зрелој животној доби, није знао ко је ближњи његов.
Пролазио је поред толико људи, срео је безброј лица и није знао ко је ближњи његов. Али, без сумње, оставио је још једно питање које је требао претходно да постави, а то је ко је Бог мој. Он није познао ни Бога за кога је мислио да га познаје и да вјерује у Њега. Тако, Христос му одговара тако што наводи примјер овога милостивог Самарјанина који смо управо чули и који поучава, не само да су ближњи наши они које сматрамо ближњима својима по крви и по тијелу, него Христос проширује тај круг још више тако да чак и они непријатељи наши постају наши ближњи.
И тако, Христос поучава не само слушаоце који су се ту затекли, не само овога законика који је имао крајње лошу намјеру, него и све нас данас, да није крвно сродство оно једино и да оно није на првом мјесту, него превасходно треба да се трудимо да будемо сродни по доброти, по врлинама и по племенитости и да тако будемо у сродству једни са другима и у сродству са Богом. Сваки онај човјек који зна ко је Бог његов, који вјерује у Њега, он ће несумњиво знати и ко је ближњи његов, а када љубимо ближње своје онда само потврђујемо нашу вјеру у Бога, потврђујемо и љубав према Богу, а та вјера, она не поставља много питања, она сама изнутра дјела, јер је покреће Дух Свети који се налази у човјеку. Тако и ми, драга браћо и сестре, треба да се трудимо да не постављамо сувишна питања о вјери, него да се трудимо да дјеламо, као што и Христос каже : иди и ти чини тако.
Богу нашем нека је слава у вијекове вијекова“- закључио је Његово преосвештенство Владика диоклијски г. Пајсије.
Лана Остојић
