У част Славне Владичице наше Богородице и приснодјеве Марије
Ватопед је грчки манастир који се налази крај невеликог залива на сјевероисточној обали Атона. Овај манастир је један од најстаријих, најбогатијих и највећих манастира на Светој Гори атонској.
Према предању основао га је равноапостолни цар Константин у првој половини IV вијека, али га је у истом стољећу разорио богоотступник Јулијан. Крајем IV вијека обновио га је грчки цар Теодосије у знак захвалности Богу, због избављења од бродолома, свога сина Аркадија. Године 862. поново су га разорили Арабљани, а у X веку по савјету преподобног Атанасија Атонског, обновила су га тројица богатих мирјана, браћа – Атанасије, Николај и Антоније из Андријанопоља.
Саборна црква манастирска, једна од највећих цркава на Атону, посвећена у част Благовештења Пресвете Богородице, подигнута је у X вијеку и у њој су сачуване фреске из XVI вијека, а такође и дио мозаика.
У оваквом једном манастиру налазе се бројне чудотворне иконе, међу којима је и Јелеотичива/Уљеточива, (грч.Елеовритис).
Међу осталим манастирским светињама чувају се дијелови животворног крста Господњег, дијелови трске, сунђера и огртача Христовог, као и јединствена, непроцјењива Ватопедска светиња – Богородичин појас. Ту су и делови моштију светих: Григорија Богослова, Андреја Критског, апостола Вартоломеја, великомученика Теодора Стратилата, Параскеве, Кирјака, Сергеја, Вакха, свештеномученика Харалампија, великомученика Пантелејмона, Трифуна, Јована Милостивог, архиђакона Стефана, великомученика Димитрија Солунског и других.
Јелеоточива икона, добила је име по сљедећем чудесном догађају:
У вријеме када је у светом манастиру Ватопеду подрумар/дохијар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом, – од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те посљедње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповиједи да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша.
Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму.
Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка и Келарница.
Датум прослављења иконе је 30.11. по новом, односно 17.11. по старом календару.
Чуда
Мајка Божија молитвом пред овом иконом помаже у свакодневним животним потребама, нарочито у домаћинствима гдје влада слога и једномислије, гдје се прославља име Сина и Бога Њеног.
Изображење
По доступним подацима икона потиче из 16. вијека и рад је непознатог иконописца.
Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке). О чему нам говори десна рука Богородице која указује на младенца, Христа, који почива на Њеној левој надлактици, док у руци држи свитак – закон.
Богодјева је приказана допојасно, у тамној одежди извезеној на порубима позлатом и звијездама на раменима и часној глави Њеној – симболима непорочности Њене.
Христос, као глава Цркве, као Законодавац благосиља архијерејским знаком ИС/ХС све који иду путем савршенства. Одјевен је у стихар, одјећу весеља и ризу спасења, златне боје као Цар и Првосвештеник. С обзиром да је носи Првосвештеник, она симболизује благодатне дарове који се преко Епископа изливају на верне. Обавијен је омофором, који има изглед дуге и широке траке, која подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ. Он симболизује – ону изгубљену овцу коју је Христос као добри пастир нашао и ставио на рамена и тако привео Богу (а пошто Епископ током Богослужења представља Христа, дејствујући у име Његово), у тој прилици он представља, прихватање, преузимање одговорности за гријехе хришћана.
Икона је на сребрно позлаћеном раму, који на крајевима изображава четворицу јеванђелиста; по ободима су угравирани хришћански симболи а ореоли Бодомладенца и Мајке су уметнички угравирани; код Младенца је нешто другачији, са угравираним латинским словим, Alpha и Omega – почетак и крај.
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљски живот и Чудотворне иконе Пресвете Богородице, ВИЗ, Београд, 2002, стр: 246:
http://svetagora.info/Богородица-Уљеточива
http://svetagora.info/Манастир – Ватопед
Елза Бибић
