Данас Црква узноси славу Светом апостолу и јеванђелисти Матеју – човеку који је из цариничке клупе, места презира и осуде, био позван у највиши позив: да постане сведок и проповедник Христове благовести. Господ га речима: „Хајде за мном“ уздиже са маргине друштва и показује да Божија љубав не прави разлику између „достојних“ и „недостојних“, већ свакоме отвара врата покајања и преображаја. У његовом животу видимо како се грешник претвара у апостола, а презрени у благовесника – сведочећи да милост Божија претвара најниже у највише, а одбачене у носиоце светлости.
Ако желимо да разумемо дубину овог празника, морамо се зауставити на сцени у којој све почиње – на тренутку када Христос пролази поред цариничке клупе и изговара речи које мењају историју у једном од најнеочекиванијих сусрета: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: Хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт. 9,9).
У том кратком дијалогу, у једној јединој реченици, садржана је цела драма спасења. Христос не улази у дуге расправе, не поставља услове, не тражи доказе покајања – већ једноставно позива. А Матеј, човек који је био симбол компромиса са римским окупатором и отуђености од сопственог народа, устаје и оставља све. Тај тренутак је духовни земљотрес: царина постаје место позива, а трпеза цариника постаје прва клиника за душу.
Фарисеји, чувари ритуалне чистоте, нису могли да прихвате ову сцену. „Зашто са цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?“ (Мт. 9,11). Њихово питање није било само радозналост, већ оптужба. За њих, седење за истим столом значило је заједништво, а заједништво са „нечистима“ било је духовна контаминација.
Христос одговара речима које су постале програм Његове мисије: „Не требају здрави лекара него болесни“ (Мт. 9,12). Овде се открива парадокс: они који мисле да су здрави, заправо су најболеснији. Њихова болест је невидљива – гордост, самодовољност, осуђивање. „Сви сагрешише и лишени су славе Божије“ (Рим. 3,23), каже апостол Павле, али фарисеји су веровали да су изузетак. Христос им показује да је управо та илузија најопаснија дијагноза.
Самообмана „здравих“: духовна гордост као невидљиви канцер
Фарисеји су били мајстори у испуњавању Закона, али њихова праведност је постала спољашња ограда, а не унутрашњи преображај. Пророк Исаија је већ упозоравао: „Овај народ приближава се устима својим и уснама ме поштује, а срце њихово далеко стоји од мене“ (Ис. 29,13; уп. Мт. 15,8).
Њихово „здравље“ било је статус, а не стварност. Они су веровали да им Лекар није потребан. Али гордост је болест која парализује душу: она затвара врата милости. Ако мислимо да нам није потребно исцељење, никада га нећемо ни примити. Зато Христос каже: „Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9,13).
Праведници по сопственом уверењу остају ван домашаја Његове речи, јер не чују позив. Њихова дисциплина постаје замена за љубав, њихова строгост постаје зид који их одваја од других. Уместо да буду лекари за народ, они постају судије. А судија који сам себе проглашава здравим, у ствари је најтежи пацијент.
Апостол Павле касније описује ову замку: „Јер не познајући правде Божије и настојећи да своју правду утврде, не покорише се правди Божијој“ (Рим. 10,3). То је суштина самообмане: човек мисли да је довољан сам себи, да му Бог није потребан. А управо то је највећа болест.
Искреност грешника: болест као предуслов исцељења
Апостол Јован каже: „Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде“ (1. Јн. 1,8–9). Грешници су били ближи Царству јер нису носили маску. Њихова отворена рана била је спремна за Лекарев додир.
Када Христос седа за сто са цариницима, то није само обичан оброк. То је духовна терапија. Трпеза постаје место исцељења, знак да Бог не чека да се грешник најпре поправи, па да га онда прими. Он га прима таквог какав јесте, а управо то прихватање постаје лек. „Док смо још били грешници, Христос умрије за нас“ (Рим. 5,8).
Ово је револуција милости: Бог не стоји на дистанци, већ улази у средиште људског пада. Његова љубав није условна, већ безусловна. То је оно што фарисеји нису могли да схвате – да је Божија светост сила која не прима нечистоту, већ је побеђује и исцељује.
Милост као трајни позив: Христос као Лекар свих
Сусрет у Капернауму није само једна епизода из прошлости, већ трајни позив свакој генерацији. Опасност од духовне гордости није нестала са фарисејима – она и данас живи у сваком човеку који мисли да је „здрав“ јер испуњава правила, али заборавља љубав. Апостол Павле нас подсећа: „И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам“ (1. Кор. 13,2).
Истинско покајање није само кајање због прошлости, већ промена ума – метаноја. То је храброст да признамо сопствену болест и да дозволимо Лекару да нас лечи. Без тога, остајемо затворени у самообмани. Христос је Лекар који не чека да постанемо савршени, већ нас прихвата у нашој несавршености. Његова реч „Хајде за мном!“ остаје трајни позив свакоме од нас.
„Јер Син Човјечији дође да потражи и спасе изгубљено“ (Лк. 19,10). Овај стих је кључ за разумевање целе Његове мисије. Он не тражи праведнике по људским мерилима, већ оне који признају да су болесни и да им је потребан Лекар. Његова милост није слабост, већ највећа сила – сила која руши зидове осуде и отвара врата Царства свима.
Зато је сцена у Капернауму више од историјског догађаја. Она је огледало у коме видимо себе: да ли смо међу „здравима“ који мисле да им Лекар није потребан, или међу „болеснима“ који искрено признају своју рану? Одговор на то питање одређује наш пут. А Христос, Лекар душа, остаје увек на вратима, спреман да уђе и седне за нашу трпезу, само ако га позовемо.
Извор: Фондација Пријатељ Божији
За Фондацију Пријатељ Божији: Небојша Даниловић
