Униније (чамотиња, очајање) је греховно стање које карактерише потпуна раслабљеност, одсуство жеље и спремности да човек ишта у себи промени. Ми, као верујући, знамо да је човек призван да духовну борбу води непрестано против старога човека у себи, против искушења овога света, против ђавола. Чим ту борбу престанемо да водимо, почињемо да губимо. Или се боримо, или бивамо поражени – трећега нема! А човек који се налази у стању унинија пада у стање потпуне клонулости. Он или сасвим престаје да се моли и да иде у храм, или по инерцији наставља да се моли, али у себи помишља да његова молитва, у ствари, неће променити ништа. Наставља да иде на службу Божију, да се исповеда и причешћује, али само зато што је тако заповеђено.
Униније је грех и узрок многих других грехова. Грех је зато што је униније, у својој суштини, дело неверја. Ако човек верује да постоји Господ Бог, ако човек зна да се Господ Бог стара о њему дан и ноћ, и то зато што га воли, како онда може свесно да се препушта таквоме стању које је могуће само у самоћи и одбачености? Зато преподобни Јован Лествичник назива онога који болује од унинија — „клеветником на Бога, као да је Бог немилосрдан и нечовекољубив.“ У ствари, Господ никога не оставља: Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). То Господ није казао само Апостолима, већ свима нама. Поверење у Бога не оставља места за униније. Када паднемо у униније ми, у ствари, „истискујемо” Бога из свога живота, ми Му, по речима Светог Јована Златоустог, не допуштамо да „уђе даље од предсобља“ (нашег бића). А то је и грех, и невоља, то је страшно стање, јер је безблагодатно.
Зашто је униније — узрок других грехова? Зато што је човек који је престао да се бори против унинија сличан тврђави која је непријатељу отворила своје капије. Човек који је престао да се бори против унинија, врло брзо пада у различите грехе, упадајући у један грех за другим. Зато се униније не сме посматрати одвојено од осталих грехова. Униније је страст која је у тој мери многолика и разграната да је тешко тачно одредити одакле она настаје и шта она проузрокује. Преподобни Јован Лествичник назива униније – породом „родитељки многих“, међу којима и: безосећајности душе, заборава небеских добара (неблагодарности Богу), „а покаткад и прекомерних напора“. Шта значи „прекомерних“? Дешава се да човек доживи овакав слом у свом духовном животу: надао се у себе, у сопствене снаге, и одједном му се открила истина да је човеку немогуће спасти се сопственим снагама. А како да се спасе с Божијом помоћи, како да се смири и положи своју наду у Бога он то не зна. И због тога пада у униније. А бива и да се сам Господ удаљи да би човек увидео, схватио да је без Бога ништа. У тим случајевима, униније је лек против гордости. Човек који увиди своју немоћ, схватиће да је без Бога – ништа и брзо ће изаћи из стања унинија. А онај који то неће да схвати, батргаће се и роптати: „Шта је то, како то?”
У суштини, униније је нераскидиво повезано са лењошћу. Није нимало случајно што поглавље „Лествице” које се бави унинијем носи наслов „О унинију и лењости.“ Лењ човек пада у униније, а човек који пати од унинија је лењ. Први демон, који нам приступа, одмах по нашем буђењу јесте демон унинија и лењости — лењости за устајање, лењости за молитву. А бива и другачије. Униније као ђаволско искушење може да спопадне човека не зато што је он лењив, већ, напротив, зато што је ревносни подвижник. И о овоме су говорили Свети Оци. Човек се бори против непријатеља и непријатељ, не налазећи другачијих средстава, покреће против човека тешку артиљерију унинија.
✦ ✦ ✦
Како да препознамо грех унинија у себи? Како тај грех „изгледа” у нама? Наш живот је увек пун онога што нас рањава, огорчује, гуши, мучи и плаши. У нашем животу присутне су трагедије, страшни губици, катастрофе. Верујући човек се у својој жалости и тузи обраћа Богу, у Њега се нада, од Њега тражи помоћ. Ако је човек неутешан и не нада се у Божију утеху, то значи да је пао у униније. Униније је, како смо већ рекли, стање безблагодатно. Када се, пак, човек налази у благодати, он зна да ће га молитва Богу и тешити и радовати. У униније, у највећем броју случајева, неће пасти онај ко се не горди, који није сујетан, који не осуђује, који се не вређа, онај који редовно иде у храм Божији, који се моли, који пази на своје срце, који исповеда своје грехове, који се причешћује Светим Тајнама Христовим.
Стиче се утисак да данас униније влада светом. У савременом свету превише је тога што раслабљује човека, што га чини робом комфора. Много тога данас добијамо пуким притиском на дугме. Сматра се да човек треба да сведе на минимум свој телесни рад, да би своје снаге ослободио за нешто друго. Но, то у стварности доводи до тога да човекова воља слаби, да се човек претвара у безвољно, млитаво биће које пада у униније чим се суочи са било којим проблемом који се не може решити пуким притиском на дугме… Човеку који болује од унинија савремени свет нуди читаву индустрију забаве и уживања. Та индустрија је измишљена да би човека избавила од туге, потиштености и очајања (што су све последице унинија тј. чамотиње), а заправо га доводи у духовни безизлаз. Предајући се забави, човек привремено заборавља на све, па и на Бога. Али, живот у забави није стварни живот, и траје само краткотрајно: једнога дана човек ће се освестити, вратиће се у стварни живот, а онда ће почети да осећа стравичну душевну празнину. И тада ће схватити да није успео да се забавом „избави“ од те празнине.
✦ ✦ ✦
Сви ми грешимо и понављамо једне исте грехе стотине пута. Кајемо са за њих и поново их чинимо. И за многе људе то постаје повод за пад у униније: милион пута сам осудио другог, зар нећу осудити и милион и први пут? Каква корист, онда, од покајања за грех осуђивања на исповести? Треба да се сетимо речи Светог Јована Златоустог: „Праведан си? Не падај! Грешан си? Не очајавај! Ако сваки дан грешиш, сваки дан се и кај!“ Човек који пада мора да устаје увек изнова, и Бог ће поштовати његову постојаност у покајању и даће му снаге да победи. Често се суочавамо са ситуацијом да не можемо да изађемо на крај са неким својим грехом. То се може десити из више разлога. Ако смо довољно ревносни, потрудићемо се да те разлоге препознамо. Сасвим је могуће да ћемо препознати оно што није непосредно повезано са тим грехом, али ипак потхрањује грех. И ми смо то одбацили, уклонили тај разлог, али, упркос томе, и даље падамо у грех. И ревносни смо, и опрезни, али и даље падамо. Зашто? Остаје један разлог гордост. Ако се будемо смирили, и будемо признали своју немоћ… на крају ћемо победити! Могу, у међувремену, да прођу године! Али, те године ће бити овенчане успехом и то само код онога ко се бори, код онога ко је, по речима Преподобног Исака Сиријског, „претрпео бродолом, али тражи нови брод.“
Најстрашнија ствар у животу је – сажаљевати себе самога. То стоји у најнепосреднијој вези са унинијем. „То што ми се догађа је тако неправедно!“ – то је роптање на Бога, о коме је писао још Јован, игуман Горе синајске. Уместо тога реци, као покајани разбојник: Примам оно што ми следује по мојим делима (в. Лк. 23, 41). И живи у убеђености да заслужујеш и горе од онога што ти се дешава. Много горе! То што примаш оно што си по својим делима и заслужио, само је доказ да је Господ милостив.
✦ ✦ ✦
Униније је, без сумње, једна од најстрашнијих и најразорнијих болести људске душе. И док друге страсти, када овладају човеком, подстичу човека да нешто жели и да к нечему стреми, то јест активирају различите процесе у њему, дотле униније, не избављајући човека од осталих страсти, човека постепено доводи до потпуне духовне парализе. И да би ствари стајале још чудније, човек обузет унинијем, без обзира на сву своју духовну раслабљеност и опустошеност унинијем, чини и даље многе и тешке грехе. А од тих греха и њихове тежине, као и од помисли о посмртној судбини, униније се само још више продубљује. Човек се бесциљно врти у том страшном и безизлазном кругу, не знајући како да из њега изађе, како да се из њега ослободи.
Притом, једна од главних грешака, ма како то чудно изгледало, јесте мислити да лек за читаву ситуацију лежи у покушају да се „све промени“. Човек тада почиње да измену свога душевног стања доводи у везу са том жељеном „променом свега“ онога што га подстиче на униније. То звучи сасвим логично. Међутим… шта ће се десити ако човек не успе да промени спољашње околности? Ако уложи сваки могући напор, ако потражи сваки могући начин за решење проблема, ако чак потражи стручну помоћ од оних који могу помоћи, ако се притом и моли, а ипак не дође ни до каквог побољшања? Или још горе, шта ако животна ситуација уопште не зависи од самога човека? Шта тада радити? Препустити се још више унинију, „напредовати“ од рђавог ка горем?
Сматрамо да је то неправилан редослед поступака. Све снаге, пре свега, треба усмерити не толико на „решавање проблема” (који су изазвали униније) колико на борбу против самог унинија. Превладати униније – то је првенствени задатак! Тада ће човек имати више снаге за решавање осталих проблема. Лако је то рећи, али како то постићи? Као што се постиже и све друго што стоји у вези са нашим спасењем. Како се задобија Царство Божије? Са напором: И само га подвижници задобијају (Мт. 11, 12). Човек не може увек да измени околности у којима живи, али може да измени свој однос према тим околностима.
✦ ✦ ✦
Победа над унинијем је увек дело вере, њена пројава, сведочанство о њој. Није уопште обавезно да вера буде снажна и велика: нека она буде макар као горушично зрно, нека је има макар и у траговима! Дух унинија тежи да уништи веру у човеку, да отме од нас тај дар Божији, зато што непријатељ нашега спасења зна колика је сила вере. Успротивимо му се колико је у нашој моћи!
Пред мислени поглед свога ума треба стално постављати оно што је светло и радосно, треба осветљавати таму свога срца светлим примерима – примерима помоћи Божије, примерима милости Његове према људима; сећањем на то да нисмо баш увек били толико несрећни као што смо данас; увереношћу да ће се, после олује, небо нашега живота разведрити…
И обавезно треба благодарити Богу за све! Чак и ако се наше срце на одазива, треба макар устима Богу благодарити. И још нешто: треба се на сваки могући начин супротстављати унинију и ономе у шта нас оно гура. На крају, „умориће се“ и униније, и одступиће од нас, а да ми тога, у први мах, чак и не будемо свесни.
Игуман Нектарије Морозов
