Поводом петогодишњице од упокојења Патријарха српског Иринеја, доносимо свједочење Његовог високопреосвештенства Архиепископа стокхолмског и Митрополита скандинавског господина Доситеја о Монашкој школи у Острогу и времену када је за управника школе постављен Иринеј Гавриловић, потоњи патријарх. Митрополит Доситеј је био прва генерација ђака острошке Монашке школе.
Острог је био први манастир који сам видео у животу. Чуо сам и раније за њега од старијих људи. Чуо сам и за Возичић и Гостовић који су иначе у мом крају, али Острог је био први манастир који сам видео, и очекивао сам са радошћу тај дан, када ћу доћи.
Било је потребно да се јавимо негде почетком септембра, као и у сваку школу. Дошао сам и прво кога сам срео био је игуман Серафим, који ме је дочекао, питао како се зовем, одакле сам, и тако ми се већ учинило на први мој доживљај, да је то место где могу да останем, и где ми се свиђа, и где сам посебно са дивљењем гледао према Горњем манастиру, према Светом Василију, о коме сам слушао много још као дете од старијих људи који су били у Острогу. Поред игумана Серафима срео сам и оца Десимира Влатковића, који је био управник монашке школе и оца Зосима Ивановића, такође једног од професора у монашкој школи.
Требали смо да почнемо са радом 1. октобра, али како радови нису били готови, то смо по свој прилици почели крајем октобра, око 27. на Свету Петку, са редовним предавањима и наставом у школи. Били су ми то незаборавни дани и данас кад бих се враћао у младост, вратио би се у монашку школу.
Дуго година сам сањао монашку школу и све другове који су били у монашкој школи. На првом месту упознао сам Ђорђа Ђокића, садашњег Владику Георгија, па Јована Младеновића, садашњег Владику шумадијског, па Милутина покојнога. Од монаха, били су: отац Саво Радосављевић из Троноше, па је био Божидар Туцаковић родом из Срема, па онда Матеј Ристановић из Раванице, а од ученика је највише било из Далмације, њих четири-пет.
Народно да сам срео и оца Марка Калања, који је иначе био секретар Митрополије и који је често долазио са Митрополитом Данилом, а Митрополит Данило је долазио и пре почетка рада Монашке школе, али је долазио често и после, и пратио рад школе. Често је присуствовао чак и нашим часовима. Били су то незаборавни дани, тако да кажем, то је све било 1967. године. Тако смо завршили 67. и 68. године, када смо већ били у другом разреду.
Иринеј Гавриловић – нови управник Монашке школе у Острогу
У нашем другом разреду појавио се и први разред који је дошао те године. Они су били у другој учионици, али тада, негде крајем месеца новембра, мислим да је 28. или 29. по одлуци Светог архијерејског Синода, професор Десимир био је премештен у Призрен, а на његово место за управника је дошао Иринеј Гавриловић.
Сви смо били у ишчекивањима. Он је био млад и ми смо чекали да видимо какав ће сад бити његов приступ школи, свима нама, али временом се показало да је заиста донео један нови приступ и монашкој школи и уопште монашком животу. Можда није скромно да кажем, али он ми је у то време био неки узор – да би постао монах.
Сећам се његове прве беседе, тада се није служило доле у цркви, јер је Наом Андрић радио фрескопис у доњој црквици, а служили смо у конаку краља Николе у једној прилагођеној просторији која је служила као капела, и сећам се његове прве беседе. Каже: ”Ор¢о гнездо, вр¢ планине вије, јер му место у долини није.” И то нас је, све те ученике, некако духовно узвисило и почели смо да имамо јако лепо мишљење о њему, не знајући да ће бити то наш будући патријарх.
Били су то заиста незаборавни дани. Сво то братство и љубав коју смо имали међусобно, и наставно особље и ученици међусобно, тако да смо са жалошћу се растали. Наравно, дошао је крај ¢69. када смо отишли свако на своју страну.
Расадник добрих домаћина
Сем тих предмета који су иначе били као и у богословијама, ми смо имали и додатне предмете, а то су били: пољопривреда, математика, хигијена. То је све било и због тога што је Свети архијерски Синод имао визију да од ученика, будућих монаха, направи старешине манастира, домаћине манастира, који ће водити бригу у манастиру, као један честити домаћин који унапређује своје имање.
Од свих богословских предмета највише ми се овако свиђала историја монашта. То је предавао отац Јован Радосављевић који је дошао 1968 године. На почетку је говорио о пустињацима египатским, па смо даље дошли до наших испосника, до Петра Коришког, Прохора Пчињског итд. тако да је он то умео лепо испричати и приближити човеку у срце.
Сви ти светитељи, чак и они први монаси из првих векова и ови из последњих, наших векова, били су нам ту као да су једна заједница и једна породица, што на крају крајева и јесу, јер временска разлика не постоји у тој димензији.
Било је много тога што сам научио и дан-данас ми то служи на корист и често се присетим и тих детаља, који ми често пута затребају у животу, па се онда сетим баш нешто из тих дана, из неких од тих предавања и од лепих речи и повука од наших професора.Били су то прави домаћини, домаћини који су знали да воде рачуна о Цркви, нарочито о црквеној имовини.
Школа живота
Отац Десимир Влатковић, сећам се добро, држао нам је једне године читава два часа предавање о томе како треба водити рачуна о црквеној имовини. Били смо мало несташни, па смо лупали неке орасе и бадеме у учионици, неко је то од ових из Далмације добио у пакету, а ми после тог нисмо почистили учионицу. Е, онда је он нас држао и поучавао два часа, како треба водити рачуна о црквеној имовини, како то треба све штедети, јер је то све неко са муком и са знојем морао да вам обезбеди, а ви, каже, да се тако раскалашно и неодговорно понашате према црквеној имовини, а од вас се сутра очекује да будете негде домаћини у некоме манастиру, како ћете тек онда бринути о својој, односно о црквеној имовини у будућности. То ми све служи до дана данашњег, то ми је животни мото, са којим живим до дана данашњег. Једино шта ми је остало жао – што монашка школа није дуже трајала. Да је била 4-5 година, а ја бих потписао да буде и 9 година, издржао бих све до краја, али би могли да изађемо онда још оформљенији и комплетнији и спремнији за живот који нас је очекивао и који нас очекује.
Отац Серафим, као старешина манастира, јако је водио рачуна о монашкој школи. Он је малтене издржавао монашко школу. Снадбевао нас је. Каже отац Десимир: ”Ајмо старче за Никшић да се подмиримо”, а то је значило да се набави храна, а храна се набављала за више дана. Ми смо два пута седмично ишли, по два ученика, за хлеб и основне намирнице у Никшић, али кад се куповало за јесен, јабуке, купус да се укисели и остало, онда се ишло на велико и доносило се. Исто тако, као што су се и дрва довлачила, куповала из Сињајевине у цепаницама, па смо ми као ученици тад резали и цепали дрва, спремали за огрев, јер се грејало у учионицама, није било, наравно, централног грејања, и кували смо на шпорет. Тај шпорет је личио на Смедеревац, али је био много већи, тако да су могле да стану две шерпе на њега, а куварица је била Милуша и ми смо се седмично мењали, да би помагали и њој у кухињи. Доносили смо воду са Сопота, у плавој канти, добро се сећам, сваког дана пред ручак, оде се да се донесе канта свеже воде за пиће, за ученике, за после ручка. То су све домаћински односи, домаћински начин живота и управљања и црком и манастиром, и манастирском имовином.
Патријарх се сећао свих
Иринеј Гавриловић, потоњи патријарх, у Монашкој школи у Острогу је предавао Свето писмо. Сад не могу свега да се сетим у детаље, али добро знам да је предавао Свето писмо. Стари завет смо прешли у првој години, то је Десимир предавао, а после је Нови завет у другој години предавао Иринеј, будући патријарх.
Шта је било интересантно за Иринеја Гавриловића, будућег патријарха? Било му је смешно име Деспот, а из Босне. Каже: ”Не могу никако то да разумем како је Деспот а из Босне. Мислим да смо у том духу остали и кад је он постао патријарх и често пута ми је то понављао и као владици. Каже: „ Деспоте како си?”
И онда би ме питао за другове, нарочито из друге године и за оне који нису постали монаси. Да ли имаш контакт са овим, са оним?…Увек се сећао свих тих ученика из монашке школе. И питао ме за ове друге. Био је један Коста Радић, после је завршио историју и био је кустос музеја у Крушевцу; па Перендић је завршио право у Тузли, не знам где је. Говорим само неке од њих, али патријарх је знао сваког па би ме питао за њих. Питао је и за Ромића који је у Америци и за Милана Матића, за кога од војске не знам где је и шта је са њим, који је из Подлуга код Бенковца. Свих се сећао.
Једанпут смо седели можда читав сад времена пијући кафу у Патријаршији и онда смо се сећали свих ових наших школских другова, његових ученика. Из те генерације су постали епископи прво Георгије, Ђорђе Ђокић – Георгије, па моја маленкост, па Јован Младеновић, па Милутин Кнежевић, сада нажалост покојни – Милутин ваљевски. Монаси су: Павле Калањ и Димитрије Лакић, и ови монаси који су иначе били са нама: Матеј Ристановић – ено га и даље близу Раванице у једном манастиру; Миленко Гребић је касније постао свештеник у Борову, и не смемо заборавити ни Димитрија Благојевића, који је био искушеник Манастира Острога, а касније је био игуман и зачетник радова у Манастиру Стањевићи; Николај који је сад игуман Манастира Троноше.
Ученици који су дошли у прву годину Монашке школе, већина су били већ искушеници манастира, тако да је Јован Младеновић био искушеник Манастира Студенице, Георгије такође био искушеник из једнога од манастира, Милутин је био искушеник из Манастира Каоне, његов рођак Арсеније, који је такође био из Манастира Каоне; Сава Радосављевић је дошао из Троноше, Матеј је дошао из Манастира Раванице, онда Божидар Туцаковић, не знам тачно из ког манастира је дошао, али знам да је родом из Лаћарка у Сремској епархији. Ромића сам срео у Америци, није се монашио, ради неки цивилни посао, али што је најважније сви су остали честити и добри људи.
Приредила: О. Б.
Фото: архив Митрополије
