Пише о. Гојко Перовић
Надахнутост Косовским завјетом, као својеврсним српским Термопилом, само христијанизованим јуначким дјелом косовских јунака, и слојевитим, вјековним народним памћењем (нарочито у Црној Гори) било је, такође, заједничко надахнуће младог Његоша (с обзиром на његов кратак земаљски вијек, ми и не знамо за другог осим за „младог Његоша“) и Ђеда (како је народ од милоште звао митрополита Амфилохија)
Поводом пете годишњице од упокојења митрополита Амфилохија, подсјетићу јавност на једно од првих Његошевих остварења „Црногорац к Свемогућем Богу“. Ова поема представља аутентични духовни доживљај Петра Другог Петровића-Његоша, а изузетно наликује Давидовим псалмима. То наликовање је доказ да је могућност интерпретације библијске ријечи бесконачна, кроз све вјекове и у свакој богољубивој души. Сматрам да је она настављена и у дјелу митрополита Амфилохија. Колико Његошев стих подсјећа на Давидов (а подсјећа веома, истовремено не губећи на оригиналности), толико и Амфилохијево дјело подражава и једнога и другога трагаоца за Божијим лицем и Божијим знацима.
И један и други, па ево и трећи – били су истовремено духовни пастири свога народа и даровити писци. Исто тако, сва тројица су изазивали спорења међу људима око сагледавања величине и значаја њиховог дјела, али је позитивно надахнуће оним што су оставили иза себе, неупоредиво веће од критика и контроверзи. Најприје, треба указати на ову занесеност Богом, која је све њих носила од најраније младости и која се само увећавала и постајала све снажнија, до њиховог посљедњег земаљског издисаја. Књижевни споменик тога заноса је управо поменута Његошева пјесма, али и Његошев тестамент, а самим тим и све оно што је Петар Други написао између та два своја остварења. Давидови псалми су морали бити узор у тој духовној поезији цетињском владици. То се види простим упоређењем стихова, а то знамо и из чињенице да су прве и једине Његошеве формалне школе биле оне у Цетињском манастиру и оне крај топаљске цркве у Херцег Новом и у Манастиру Савини. Исто тако ствари стоје и са дјечаком и младићем Ристом Радовићем и његовим првим часовима у школи крај Манастира Мораче, па даље, широм свијета…
Оснивање школа у којима ће бити преплетена световна и духовна наука, била је тежња и достигнуће, како Његоша, тако и митрополита Амфилохија. Као људи књиге и посвећеници развоја изворне европске културе, засноване на сусрету Божије Ријечи и људског ума, и Његош и Амфилохије су знали исто оно у шта су вјеровали и што и данас поштују оснивачи древних европских универзитета, а што стоји на грбу свеучилишта у Оксфорду: „Господ је свјетлост моја“. Отуда су нововјековне (а не само средњовјековне) школе у Црној Гори, које је покренуо Његош, а наставили књажеви Данило и Никола, имале у програму и рационалне науке и богословље. То данас имају и Цетињска богословија, и Православна гимназија „Светог Саве“ у Подгорици, школе чији је рад покренуо (прву обновио, а другој осмислио идеју рада) митрополит Амфилохије.
Надахнутост Косовским завјетом, као својеврсним српским Термопилом, само христијанизованим јуначким дјелом косовских јунака, и слојевитим, вјековним народним памћењем (нарочито у Црној Гори) било је, такође, заједничко надахнуће младог Његоша (с обзиром на његов кратак земаљски вијек, ми и не знамо за другог осим за „младог Његоша“) и Ђеда (како је народ од милоште звао митрополита Амфилохија). Борбеност и јуначки карактер косовског спјева, који обојица (сваки на свој начин) настављају у свом стиху („Видовдане, мој очињи виде…“), опет неодољиво наликује на потресност физичке и духовне борбе записане у псалмима. Чињеница је да су Давидове „ратоборне“ стихове, толике генерације хришћана и јудеја (па и многих других култура и духовних праваца) алегоријски разумјеле и пренијеле их на дубљи, духовни план, не само народне борбе за опстанак, него и унутрашње духовне борбе човјека са самим собом. Она нас упућује на опрез и према Његошевим и Амфилохијевим стиховима. Да не брзамо у неком партијском и идеолошком заносу, који ће Његошу прилијепити карактер „геноцидног пјесника“ а Амфилохију „поборника идеје крви и тла“. Иако су се и један и други, често пута, чак и физички налазили на крвавом попришту, обојица су „на страшном мјесту“ постојали. А можда нема страшнијег ни узвишенијег мјеста од оне Амфилохијеве одбране џамије у Београду. Не само ријечима, ни порукама, него својим тијелом и физичким животом.
Затим, попут Псалмопојца, и Његош и Амфилохије су инспирисани духовним подвигом молитвеника и пустињака, какав је књижевни лик игумана Стефана. У њему се очигледно сабирају жива свједочанства бројних подвижника, неизбрисива из народног памћења. Зато је данас тешко протумачити до које мјере су у „игуману“ заступљени Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки, слава им и милост, или неки од светогорских стараца, какве је сусретао млади Амфилохије – а од које границе је „старац са бројаницама“ слика самих аутора, који, попут цара Давида, призивају Божије име, дан и ноћ. Све је, и стилски и суштински, прекривено калуђерским велом. А „калуђер“ не представља остатак неке нама неразумљиве прошлости. Калуђер (грчки: кало-герос) је и именом и дјелом, нешто што нам данас изузетно недостаје, у времену вјештачке и екранизоване „памети“ – добри старац, односно добра, лијепа и душекорисна старост.
Зато су датуми упокојења митрополита Амфилохија и Његоша, оба наслоњени на дан упокојења Светог Петра Цетињског, много више од календарске коинциденције. Они су једна лијепа слика да су поменути цетињски и црногорски митрополити живјели истим духом и са свијешћу да су све што имају добили од Бога, те да опет, све што имају и чему се надају, треба да упуте, том истом, једном и једином, Свемогућем Богу.
Извор: Побједа
