Протекли двадесети век био је почетак блиског додира западног света са православном вером. Преко хиљаду година западни хришћани нису имали скоро никакав додир са православном вером, и то је тако било скоро све до почетка 20. века. Тада је неколико кључних историјских догађаја одиграло значајну улогу да западни хришћани дођу у сусрет са православном вером. Први је био проузрокован Октобарском револуцијом у Русији 1917. године, када је огроман број царских присталица емигрирао у Западну Европу и Америку. Други догађај који је узрокован приливом православне популације на Запад, била је Малоазијска катастрофа 1919-1921. године. Трећи историјски догађај је био по завршетку Другог светског рата када је значајан број православних хришћана из тадашње Југославије, Румуније и Бугарске емигрирао на запад.
У ратним вихорима свих тих догађаја избегли су многи православни клирици свих нивоа, професори богословских факултета, академија и школа. Међу њима су се налазили људи светог живота, изузетно продуховљени и образовани. Они су оставили на западног човека велики утисак и створили су огромно поштовање западних хришћана према православној вери, која је била за њих посве непозната или представљена као расколничка црква која се удаљила од Ватикана. Тада су и професори са еминентинх западних факултета, како римокатоличких тако и протестантских, дошли у непосредан додир са својим колегама православним богословима. Без сумње један од најпознатијих и уједно најцењенијих због свога знања био је Свети владика Николај Велимировић, затим протојереј о. Георгије Флорофски, професор Николај Лоски, о. Александар Шмеман и још многи други.
Између два светска рата, а поготово после Другог светског рата, почела је сарадња западних професора са колегама са православних богословских факултета у Грчкој, Србији и осталим традиционално православним земљама. Тај додир са православном вером преко православних свештеника, богослова и верника утицао је на значајан број западних хришћана. Неки су од њих упознавајући и изучавајући православну веру и духовност постали православни хришћани, а значајан број западних хришћана, како клирика тако и лаика, постали су пријатељи православне вере. Овде ћемо представити двојицу еминентних професора најпрестижнијх светских универзитета који су се скоро упокојили. Њих двојица иако су упознали православну веру и њено богословско учење, нису је на исти начин доживели, јер један од њих је постао православан, док је други до свога упокојења остао поштовалац Православне цркве и њеног богословаља.
Један од њих двојице био је професор на најпрестижнијем Римокатоличком универзитету ван Рима у Тибингену у Немачкој. Чувени професор Фундаменталног богословља на Катедри Универзитета у Тибнгену, римокатолички свећеник Ханс Кунг(1928-2021), учесник Другог ватиканског концила 1960. године, надасве познат по књизи Непогрешив?(1970), где на основу богословских и историјских доказа раскринкава тзв. „папску непогрешивост“ као учење потпуно супротно учењу Цркве без утемељивања како на Предању Цркве, тако и на самом Светом писму. Због те књиге, Ханс Кунг бива избачен са Римокатоличког богословског факултета, док сама књига улази у чувени ватикански „Индекс забрањених књига“. Од тада па до свога упокојења радио је као професор на Институту за екуменска истраживања.
Управо у самој књизи Непограшив?, читалац може да уочи широко познавање професора Ханс Кунга Православне цркве, њеног богословског учења, као и савремених православних богослова попут Хомјакова, Булгакова, Лоског, Кармириса, Брацијотиса, Мајендорфа, али и нашег чувеног професора Канонског права, сада већ Светог владике Никодима Милаша. Иако са академском прецизношћу говори о Православној цркви и њеном учењу о саборности и непогрешивости Васељенских сабора, ипак духовне очи његове душе нису му се дубље отвориле да би се просветио светлошћу богопознања и постао православни хришћанин. Упокојио се у Тибингену 2021. године и иза себе оставио је дубок богословски траг, посебно учење о екуменској перспективи где свака религија шаље једну одређену поруку и показују на пут спасења. Наравно то учење није у складу са учењем како Православне цркве, тако ни Римокатоличке цркве, коју Ханс Кунг није напустио да краја свога живота, упокојивши се као римокатолички свештеник.
Једна сасвим друга личност био је чувени професор на Катедри за богословље Оксфордског универзитета Митрополит диоклијски Калистос Вер (1934-2022). Њега такође помиње у својој књизи Непогрешив?, додуше тада још увек као лаика, Ханс Кунг, када говори о саборности Цркве Млади Тимотеј Вер родио се у окриљу Англиканске цркве, изузетно умно надарен студирао је класичну књижевност и богословље на Оксфорду. Као млад студент жељан знања, али и духовности одлучује да посети острво Откривења Светог Јована Богослова, Патмос. Англикански као и у ширем смислу протестантски дух има жељу за што дубљом спознајом Светог писма. Студентима тих еминентних универзитета изузетно помаже Библијска археологија, као и Тумачење Светог писма, Старог и Новог завета. Дошавши на Патмос зарад љубави ка Светом писму и Јовану Богослову, млади студен Тимотеј Вер није могао ни да сања да ће упознати једног великог светитеља двадесетог века, чувеног старца Амфилохија Макриса, сада већ званично унешеног у Диптих светитеља Православне цркве. Тада је старац Амфилохије био већ у поодмаклим годинама препун духовног искуства и знања, поред кога се млади Тимотеј могао научити изворној православној духовности.
Боравак поред Светог старца Амфилохија, који је био духовно чедо Светог Нектарија, није могао да не остави најдубљи траг у души младог Тимотеја, који не само да се крстио у Православној цркви, него је одлучио да крене попут старца Амфилохија путем првославног монаштва. Због његовог смирења и несебичне љубави ка ближњима, Господ је узвисио оца Калиста да постане не сам професор на Катедри за православне студије у Оксфорду, него и да служи народу Божијем као епископ Православне цркве. Изузетан професор, преводилац класичних дела православне духовности, попут Добротољубља на енгелски језик, писац десетина богословских књига, учесник научних богословских конференија и делегат у дијалогу са Англиканцима, надахнути беседник са несвакидашњим смислом за хумор, Митрополит Калистос Вер био је светионик православне вере међу англиканцима, римокатолицима, протестантима и атеистима у западном друштву.
Два еминентна професора са запада, један римокатолик, други бивши англиканац, иако академски образовани да могу да проучавају тајне других религија као и православне вере, различитим духовним очима своје душе сагледаше дубину православне вере. Један је сагледа рендгенским очима гледајући само научни скелет православне вере и ту се задржа, професор Ханс Кунг, док други Калистос Вер молитвама свога старца Светог Амфилохија Патмоског очима своје душе уђе у само срце православне вере и кроз богослужбени живот Православне цркве откри најсладчајшијег Господа нашег Исуса Христа, чија га је Очинска рука руководила да буде учитељ и архијереј Православне цркве западном човеку нашег доба.
Архимандрит мр.Евсевије Меанџија
