У златној светлости јесени, када лишће гасне у бојама, а природа утихне, пред нама засијају врлине које никада не старе и не умиру. Тридесети септембар није само још један датум у календару, већ дан када се с љубављу и поштовањем сећамо светих мученица Вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије. Њихова имена нису случајна; она су живи израз онога што чини срж хришћанског идентитета, а њихово постојање и данас одјекује у нашим душама као вечни позив ка светости.
Имена која носе теологију
Први дар који нам ове светитељке пружају су њихова имена, која у себи носе дубоку теологију. Софија, што на грчком значи Мудрост, дала је својим трима кћерима имена која представљају три најважније теолошке врлине: Пистис (Вера), Елпис (Нада) и Агапе (Љубав). Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима каже: „А сада остаје вјера, нада, љубав, ове три; а највећа од њих је љубав“ (1 Кор. 13,13). Тај стих, можда најпознатији у Светом Писму, добија конкретан, жив облик у лику ове свете породице.
Софија није само мајка по телу, већ и мајка по духу. Она је та која рађа и одгаја врлине. Без истинске мудрости, вера може постати фанатизам, нада наивност, а љубав слепа страст. Софија представља зрелост, одлуку да се живот гради на темељу Божанске истине. У њој видимо лик Цркве – Мајке која своје духовне потомке учи да живе у вери, нади и љубави.
Победа кроз патњу: Ликови врлина
Ове свете жене живеле су у Риму током владавине цара Адријана у 2. веку. Када је цар сазнао да Софија и њене кћери отворено исповедају хришћанство, наредио је да их ухвате и доведу пред њега. Најпре је покушао да их убеди да се одрекну Христа, обећавајући им богатство и почасти. Пошто су оне то одбиле, почео је да мучи сваку од девојчица, једну по једну, пред очима њихове мајке. Најстарија, Вера, имала је 12 година, Нада 10, а најмлађа Љубав само 9. Свака од њих је поднела страшно мучење, али је остала непоколебљива у својој вери. На крају су им одсечене главе, а њихова тела предата су мајци Софији. Она их је сахранила на оближњем брду, а три дана касније, од неизмерне туге и бола, и сама је преминула на њиховом гробу. Поштујемо их не само због њиховог мучеништва, већ због потпуног испуњења онога што значи бити хришћанин.
Вера: Поверење чвршће од околности
Вера, коју је носила најстарија сестра, није била пасивно прихватање постојања Бога. То је било активно, потпуно поверење у Њега, чак и када су очи гледале најгору могућу стварност. Њена вера подсећа на веру Аврама, који је веровао да је „Бог моћан и из мртвих да га оживи“ (Јевр. 11,19). Данас, када смо окружени неизвесношћу, кризама и страхом, Вера нас учи да наше поверење у Бога мора бити чвршће од видљивих околности.
Нада: Увереност у живот вечни
Нада, коју је носила она која стоји између Вере и Љубави, није била празна жеља или оптимизам. То је била чврста увереност у вечни живот, у победу која чека оне који остану верни. Њихова нада није била у овоме свету, већ у Царству Небеском. У доба очајања, депресије и цинизма, Нада нам пружа узор неуништивог духа. Она сведочи да хришћанин никада не губи наду, јер његова нада није у политичарима, новцу или здрављу, већ у Христу који је победио смрт.
Љубав: Жртва која надјачава страх
Љубав, коју је носила најмлађа, није била романтична или емотивна. То је била љубав-жртва, љубав која се даје чак и онима који чине зло. Њена љубав према Христу била је толико јака да је надјачала страх од бола и смрти. Света Љубав нас подсећа на суштину: „Ниједна љубав већа није од ове: кад ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јован 15,13).
Софија: Непоколебљивост душе
А најдирљивији лик у овој причи је сама Софија. Она није страдала физички, али је доживела мучеништво душе, гледајући како се њена деца, део по део њеног срца, жртвују за веру. Њена врлина била је непоколебљивост и трпљење у љубави. Она је утеха свим родитељима који болују за својом децом. У њој видимо лик Богородице, која стоји под Крстом, не одустајући од љубави.
Позив на акцију
Ове светитељке нису заточене у далекој прошлости. Оне су наши сапутници и савременици у борби за духовни опстанак.
У породичном животу, Софија је узор родитељима: њена највећа инвестиција није била у материјално богатство за своју децу, већ у духовно. Њен пример нас подстиче да у своје домове уносимо Мудрост – Софију – и да у одгајању деце прво место дамо изградњи вере, наде и љубави.
У личном животу, сваки од нас се суочава са својим „царем Адријаном“ – са искушењима и притисцима. Прича о светим мученицама нас охрабрује да и ми, у својим малим „мучеништвима“ свакодневнице – у стрпљењу, опраштању, одрицању од греха – будемо чврсти.
У заједници, њихов заједнички подвиг говори о снази јединства.
Свете мученице Вера, Нада, Љубав и њихова мајка Софија нису само историјске личности које поштујемо једном годишње. Оне су жива порука и вечита икона онога што Бог жели од сваког од нас. Њихова прича нам говори да се вера, нада и љубав не могу убити, јер су то силе које долазе од Самог Бога. Оне су као три свеће које горе у тами, а Софија је рука која их држи – мудра, трпељива, пуна благодати.
Када смо обесхрабрени, њихов пример нас подсећа на снагу Вере. Када смо очајни, њихова постојаност нас враћа Нади. А када нам срце огруби од свакодневних брига, њихова жртва нас разнежи и отвара за Љубав. Оне су, заједно са својом мајком Мудрошћу, стубови на којима можемо саградити свој живот, уверени да, како је то апостол Павле рекао: „Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни начала, ни садашњост, ни будућност, ни силе, ни висина, ни дубина, нити иједна друга твар неће моћи да нас раздвоји од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8,38–39).
Нека њихове молитве буду наша утеха и снага на путу ка вечном Царству. Нека нас њихова прича не остави равнодушнима, већ пробуди у нама жудњу за врлинама које не пропадају. Јер, у свету који се мења, у времену које се троши, остају ове три – Вера, Нада и Љубав – а највећа од њих је Љубав.
Извор: Фондација „Пријатељ Божији“
За Фондацију Пријатељ Божији: Светлана Розанова
