У нашем брзом и непредвидивом времену, када се вредности мењају вртоглавом брзином, а индивидуализам се уздиже у култ, институција породице можда пролази кроз један од најтежих периода у својој историји. Шта је породица за савременог човека? Основа за самоостварење, друштвени уговор или нешто више, са дубоким светим значењем? Често говоримо о кризи породице, о тешкоћама у изградњи односа, али ретко размишљамо о томе какав треба да буде наш став према овом највећем дару и шта он заиста јесте . Хајде да се удубимо у ову тему, ослањајући се на мудрост Православне цркве, њених светих отаца, теолога и савремених психолога, како бисмо пронашли смернице у овом бурном океану савременог живота.
Породица је прва школа љубави, жртве, опроштаја. То је место где човек учи да буде свој и да се даје другима. Хиљадама година породица је била камен темељац друштва, основа његове стабилности и гаранција наставка породице. Међутим, данас се ситуација променила. Млади људи одлажу брак, преферирајући отворене везе или усамљеност. Разводи су постали уобичајени. Деца се доживљавају као терет, а не као благослов. Који је разлог за такву промену? Можда смо изгубили исправно разумевање шта је породица и која је њена права сврха.
Покушаћемо да идентификујемо проблеме, али и да понудимо решења, показујући како Црква верује да породица треба да изгледа и како се наше савремене идеје разликују од овог идеала. Тражићемо одговоре како бисмо повратили истински став према овој светој заједници.
За Православну цркву, породица није само друштвена јединица или место за задовољавање личних потреба. Она је нешто много дубље, узвишеније и светије. Свети оци називају породицу „малом црквом “. То значи да је она позвана да буде место где се Божанска љубав пројављује и остварује, где чланови породице духовно расту, спасавају се и освећују.
Темељ православне породице је Тајна брака (венчања), која се обавља у Цркви. Ово није само формалност или лепа церемонија, већ стварно дејство Божје благодати, које сједињује двоје људи у једну целину – „једно тело“ (Матеј 19:6). Сврха ове Тајне није само благослов за физички наставак породице, већ пре свега освећење сједињења за заједнички духовни подвиг.
„Брак је велика тајна, јер је слика самог Христа и Цркве. То је почетак, темељ и корен свега што је добро у животу човека“, учи нас Свети Јован Златоусти у својим „Беседама на Књигу постања“ (Беседа XLI).
Златоуст наглашава да је црквени брак пут ка освећењу и спасењу, а не само телесна заједница. Супружници не живе само заједно, већ учествују у делу међусобног спасења.
Православно схватање љубави у браку значајно се разликује од секуларног. То није само страствена љубав (ерос) или пријатељска наклоност (филија), већ пре свега агапе-љубав – жртвена, несебична, самоодрицајућа, усмерена на добро другога, а не на своје. То је љубав, која „је стрпљива и благотворна, не завиди, не хвали се, не надима се, не понаша се грубо, не тражи своје, не раздражује се, не памти неправду, не радује се безакоњу, а радује се истини; све сноси, свему верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје“ (1. Кор. 13:4-8).
Знаменити богослов протојереј Александар Шмеман пише у својој књизи „Основи хришћанског живота“: „Брак, према учењу Цркве, је пут ка Царству Божијем, а не само начин људског постојања. То је пут на којем двоје људи, волећи једно друго, жртвују себе зарад другог, претварајући свој живот у вечни дар.“
Ова жртва постаје камен темељац истинског породичног живота.
Породица у православљу је школа врлина. Овде се негују стрпљење, смирење, способност опроштаја и милосрђе. Брак није рај на земљи, већ духовна лабораторија где се душа преображава кроз рад и борбу са сопственим егоизмом.
Свети Теофан Затворник је у својим писмима често истицао важност духовног рада у породици: „Супружници треба да буду учитељи и помоћници једно другом на путу спасења, а не препрека. Ако свако тежи Богу, онда ће њихов савез бити благословен и јак“ („Писма о духовном животу“).
Деца, у овом контексту, су највећи благослов и одговорност. Она нису препрека самоостварењу, већ, напротив, дар од Бога, кроз чије васпитање и сами родитељи духовно расту, учећи се безусловној љубави и жртви.
Нажалост, савремени ставови према породици су често далеко од описаног идеала. Живимо у ери којом доминирају секуларни и конзумеристички погледи, мењајући саму суштину брака и породичних односа.
Један од главних проблема је претерани индивидуализам. Савремени човек је све више усмерен на себе, своје жеље, потребе и „самоостварење“. У том контексту, породица се често доживљава као средство за постизање личне удобности и среће, а не као простор за жртвено служење и духовни раст. Ако партнер престане да задовољава моје потребе, постаје „незгодан“ и лако заменљив.
Православни психолог Дмитриј Авдејев је често истицао овај проблем у својим предавањима и књигама: „Многи млади људи приступају браку са конзумеристичке позиције: шта ћу добити од свог партнера? А не са хришћанске позиције: шта могу да дам? Као резултат тога, при најмањој тешкоћи, када се очекивања не испуне, породица се распада, јер није положен темељ жртвене љубави“ („Породица: Радост и бол“).
Данас постоји тенденција да се брак одложи или потпуно одбије. Млади се плаше одговорности, везаности и ограничења која, како мисле, породица намеће. Уместо да оснују породицу, многи више воле „пробне“ кохабитације, лишене благодати Свете тајне и праве одговорности.
Митрополит Антоније Сурошки, који је дубоко разумео проблеме савременог човека, рекао је: „Живимо у свету у коме се људи плаше обавеза. Желе слободу, али не разумеју да је права слобода слобода да воле, слобода да буду одговорни за другог. Без обавеза нема дубине, нема праве љубави“ (Брак и породица).
Модерна култура, презасићена романтичним филмовима и поп музиком, ствара искривљену представу о љубави као стално цветајућем ватромету емоција. Када те емоције избледе, људи погрешно верују да је „љубав прошла“ и траже нове сензације. Истовремено, заборављају да права љубав нису само осећања, већ и воља, одлука, свакодневни рад, стрпљење и опроштај. Срећа се поистовећује са одсуством проблема и максималним задовољством.
Психолог Људмила Петрановска, иако није искључиво православни психолог, њена запажања о породичним кризама су у складу са православном визијом: „Људи често траже срећу споља, у партнеру, у околностима, уместо да је граде у себи. А када наиђу на неизбежне тешкоће, верују да су погрешили у свом избору или да не заслужују срећу. Али срећа у браку није дар, то је заједнички, свакодневни, понекад напоран рад“ („Тајна подршка: везаност у животу детета“).
Одступање од вере и духовних традиција лишава породицу њеног главног значења и ослонца. Без Бога, породица постаје крхка, рањива на спољашње утицаје и унутрашње сукобе. Губи своју свету компоненту и претвара се у погодну или незгодну заједницу две независне индивидуе.
Старац Пајсије Атонски је више пута наглашавао: „Ако у породици нема Христа, нема молитве, нема поверења у Бога, онда је таква породица осуђена на распад. Само Божја благодат може да ојача и сачува супружнике у јединству и љубави“ („Речи. Том IV. Породични живот“).
Јаз између идеала и стварности је очигледан и болан. Али то није разлог за очајање. Православље увек нуди пут ка исцељењу и препороду. Како ми, савремени људи, можемо да вратимо правилан однос према породици?
Први и најважнији корак је повратак Христа у центар нашег породичног живота. То не значи само одлазак у цркву на празнике, већ активно учешће у црквеним тајнама, заједничку молитву, читање Јеванђеља и труд да се живи по Божјим заповестима.
Архимандрит Јован (Крестјанкин), један од најпоштованијих стараца 20. века, рекао је: „Почните и завршите свој дан молитвом. Молите се заједно, пре оброка, пре спавања. Нека Христос увек буде невидљиво присутан међу вама, тада ће ваша породица бити јака и благословена“ („Приручник за супружнике“).
Изградња јаке породице је стални духовни рад. То је борба са сопственим егоизмом, гордошћу и огорченошћу. То је способност да се опрости, да се трпи, да се попушта, да се види лик Божји у ближњем.
Свети Лука (Војно-Јасенецки), лекар и архиепископ, наглашавао је: „Љубав не долази сама од себе и не живи без труда. Она захтева стални рад душе, самоодрицање и жртву. Само таква љубав је способна да створи истинску, неуништиву породицу“ („Дух, душа и тело“).
За ово вам је потребно:
- Понизност – признање сопствене слабости и спремност да се прихвате недостаци партнера.
- Стрпљење – спремност за заједничко превазилажење тешкоћа и искушења.
- Опроштај – способност да се ослободите негодовања и започнете све испочетка.
- Молитва – свакодневни апел Богу за помоћ и подршку.
Значај свесне припреме за брак не може се преценити. То укључује не само предбрачне разговоре са свештеником, већ и самостално проучавање православног учења о породици, читање духовне литературе и комуникацију са искусним брачним паровима. Млади људи треба да схвате да не улазе у лаку авантуру, већ у озбиљну, одговорну и свештену заједницу.
Протојереј Димитриј Смирнов , познат по својој директности у породичним питањима, више пута је позивао на озбиљне припреме: „Пре него што се венчају, младић и девојка треба да се упознају не само споља, већ и духовно. Треба да буду спремни на тешкоће, треба да схвате да је брак крст који носе двоје људи, и тек тада постаје спасоносни крст“ (из серије проповеди „На путу ка браку“).
Деца су највећи благослов и гаранција наставка породичне лозе, као и прилика родитељима да покажу безусловну љубав. Васпитање деце у православној вери је дужност и радост родитеља, што доноси велике духовне плодове.
Дакле, видимо да је сукоб идеалног, православног става према породици са стварним, често искривљеним модерним идејама један од кључних проблема нашег времена. Идеал породице као „мале цркве“, где владају жртвена љубав, смирење и заједнички духовни подвиг, супротстављен је свету у којем доминирају индивидуализам, конзумеризам и страх од одговорности.
Међутим, овај контраст не би требало да нас депресира. Напротив, требало би да постане позив на акцију, на преиспитивање наших вредности. Повратак православним принципима, свесном изграђивању породице на темељу јеванђелских заповести и благодати Свете тајне брака једини је поуздан начин за обнављање и јачање овог светог заједништва.
Породица није само место где живимо. То је место где се спасавамо. То је пут ка Богу, пут ка преображају и вечном животу. Нека свако од нас размисли о томе какав став према породици живи у нашим срцима и покуша да га усклади са Божанским планом, како би наши домови постали истинске „мале цркве“ које сијају светлошћу Христове љубави.
Свештеник Леонид Бартков
Извор: Православие.ру
Фото: Православие.ру
