Наш народ је у лик мајке уплео сва своја племенита осећања, али и своју тугу, стрепњу и бескрајно надање. Мајка је извор љубави и вечити састрадалник своје деце. Како живот једног хришћанина није ништа друго до жр- тва и страдање, кроз љубав и у љубави, мајка је, као тихи носилац бремена своје деце, прва клица хришћанске љубави.
Преподобна мати Ангелина, дар Божије љубави човеку, пред престолом Најсветијег и Најдивнијег Сина, већ вековима моли за сву своју децу. Децу која јој се у невољи и немоћи својој молитвом обраћају, тражећи њено заступништво пред Творцем.
Рођена је у Елбасану, око 1440. године. Њен отац, кнез Ђорђе Аријанит Комнин и мајка Марија Мусакија, имали су једанаесторо деце – осам кћери и три сина. Ангелина је била пета. Гледајући своју мајку, рано је спознала пуно значење речи љубав. Научила је да то није пука романса, већ жртва, страдање, трепет и страх. Спознала је чекање, а са чекањем и стрпљење. Наслеђем је задобила понос, а васпитањем смерност. Била је веома образована, мудрости се учила из Светог Писма и књига Светих Отаца.
Удала се када јој је било двадесет година. Од тога дана у њеном животу преплићу се срећа и туга, радост и мука, неуморно се надмећући за место у њеном срцу и њено вечно одређење.
Њен муж био је Стефан Бранковић, син деспота Ђурђа Бранковића и Ирине, у народу опеване као Јерине. Био је потомак Светих Немањића и славног цара Лазара. Родом и духом господин, а иметком, сиромах. Њега и његовог рођеног брата Гргура ослепи султан Мурат II. Иако је телесним видом живот проводио у тами, душа му је светлела Христовом вером, па је тако био светионик многима око себе.
Венчали су се 1460. године. Стефан је тада имао око 40. година. Непуних годину дана живели су у кући Ангелининих родитеља, након тога одлазе путевима своје среће и несреће. Живели су на туђем и од туђег, једино су они међу собом били своји и Божији. У немаштини и оскудици изродили су троје деце: Ђорђа, Јована и Марију. Ангелина се трудила да својој деци пренесе све оно што је од своје мајке научила. Волела их је несебично и јако. Љубав је била једино за шта је била сигурна да им може дати и сутра када осване нови дан. Све друго је било магловито и неизвесно. Учили су их својој светој вери, причали им о њиховом пореклу, вежбали са њима племићко држање и опхођење. Иако често гладни, нису заборављали светлост свог крста и порекла.
Михољско лето 1476. године није им донело још мало сунца, како су се надали. Донело им је још бола и суза. Деветог октобра Стефан умире. Није дочекао да испраћа синове у бој, и да им се радује по повратку, није пожи- вео до Мариног и Јовановог венчања, није видео Ђорђа као митрополита Максима. Када је Стефан умро, Ђорђе је имао 15, Јован 13, а Мара 9 година.
У књизи „Запис душе“ Љиљана Хабјановић – Ђуровић је описала Стефанов растанак са децом: „Дођите да вас благословим, синови моји, деспоти Бранковићи. Не остављам вам ништа осим имена. А сам Бог зна шта ће вам оно донети. И хоће ли вам бити на корист, или на штету. Чувајте мајку и Марију. Чувајте један другога. И никада не заборавите да сте православни Срби. Тако вам Бог помогао! А ти, кћери моја лепа, ти си ми брига највећа. Али даће Бог па ће се наћи племић коме је милија чиста душа и добро име него дукати и имања. Да не останеш седа међу браћом. А ако, по доброти Пресвете Мајке, доспеш у нови дом и испуниш га децом која ће туђе име носити, никада не заборави име свога рода и свога народа. Док их је љубио последњи пут, деца су плакала.“
Након Стефанове смрти, остадоше им бол и празнина, као најбољи пријатељи. Није их напуштала ни нада у милост Божију. Ангелина је била храбра и мудра жена, спремна да носи бреме које јој је Господ наменио. Непоколебљива у очувању своје вере и истрајна у молитви Мајци Божијој да својим заступништвом код Сина свога оснажи младе и крхке Бранковиће на путевима који им предстоје. Чекало их је још искушења.
Од дана када је оставила свог Стефана под хумком туђе земље, њена највећа жеља је била да се врати у Србију. До доласка у Срем, прошло је пуних десет година. Свашта су проживели, много тога истрпели. Једно време били су под окриљем цара Фридриха III Хабзбуршког. Цар их је узео под своју заштиту и дао им је замак Вајтерсфелд.
Из овог замка, Ангелина је први пут своје синове испратила у бој. Баш онако како су то чиниле: мајка девет Југовића, мајка Јевросима, царица Милица… Са молитвом на уснама и стрепњом у срцу. Са грчем у утроби својој, јер су из те утробе изашли и угледали светлост Господњег дана. И шта може друго мајка, него да чека, да се моли и да се нада. Боравак у Аустрији обележила је и Маријина удаја. По наговору цара, Марију су дали монтефарском кнезу Бонифацију Палеологу. Још једна рана на срцу мајке.
Када су Турци почели надирати ка Угарској, а Угари ка Аустрији, Вук Гргуревић, Стефанов синовац и дотадашњи деспот српском народу у Срему, умире. Краљ угарски Матија Корвин, преко свога гласника позива Ангелину да са синовима дође у Срем, тадашњу Расцију (земља Срба). Био му је потребан деспот за српски народ у Срему, а народ је одавно прижељкивао да то буде један од Стефанових синова.
Вођена љубављу према српском народу и светлом дужношћу својих синова, деспота Бранковића, Ангелина 1486. године са децом и моштима свога мужа Стефана преко Беча и Будима, долази у Срем. Настанили су се у Купинику. Од краља Матије добили су део земље Лазаревића и Бранковића: Купиник, Сланкамен и Беркасово са околним селима.
Ђорђе и Јован су били на челу српског народа, а мати Ангелина је чинила све да буде од користи. У свој дом је доводила младе девојке да би их поучавала ручном раду, вођењу домаћинства, складном одевању. Учила их је молитви и читала им житија Светих. Њена брига више нису били само њени синови, већ кћери и синови целог народа. Волела је српски народ Стефановим срцем, и српски народ је волео њу.
Јован се оженио Јеленом, ћерком војводе Стевана Јакшића из Јагодине. Јелена је била лепа и стасита, из добре куће девојка. Имали су две кћери и жељно ишчекивали наследника, али наследник се није рађао.
Ђорђе свој пут виде у монаштву. Монашким постригом доби име Максим. Јован је преузео место првога међу Србима. Био је велики ратник, великих планова, младалачког заноса, храбар и неустрашив. Желео је да поврати
Србију, да оживи деспотовину. Бранковићима се чинило да су невоље мало посустале, да су коначно предахнули.
Но, 1495. године Ангелини стиже тужна вест. Умрла је њена кћер Марија. Имала је само 27 година. Срце мајка се кидало, није је видела од оног дана када су је испратили у њен нови дом. Није видела ни њену децу. Није била са њом да је утеши, да је охрабри, да јој ублажи муке. Пусто материнско срце, велико за љубав, али премалено да у њега стане сва бол због изгубљеног чеда. Нису се довољно нагледале ни поразговарале. Остала јој је само молитва.
Тек што њена бол мало утихну, 1502. године изгуби и Јована. Мајка Ангелина друго дете пред собом испрати. Бол јој је разапињао душу, утроба која их је носила се кидала, све је у њој умирало, а она је и даље морала да живи. За седам година двоје деце је сахранила. Није их још стигла ни оплакати, а већ је дошао тренутак када је опет, по ко зна који пут морала спаковати своје невоље и потражити ново уточиште. Пошто Бранковићи више нису имали наследника, а Максим се није хтео одрећи својих завета Господу датих, краљ Владислав на место деспота постави грофа Иваниша Бериславића. То не беше све, него и Јелену, Јованову удовицу, краљ и краљица удадоше за Иваниша. Максиму и Ангелини гроф Бериславић јасно даде до знања да их не жели на свом поседу.
Ангелина и Максим, носећи свете мошти Стефана и Јована, одлазе у Влашку 1505. године, код војводе Радула Великог, у Трговиште. Његова жена, војвоткиња Катарина, била је ћерка Ивана Црнојевића, господара са Цетиња, и Гоиславе, Ангелинине сестре. Тих година Ангелина се замонашила. У миру су провели свега три године. Максим се много бавио црквеним и дипломатским пословима. Био је од велике помоћи војводи Радулу, који га је изузетно по- штовао. Када је Влашка Црква канонски уређена, Максим је рукоположен за епископа.
У Трговишту су остали до смрти војводе Радула, 1508. године. На његово место долази злогласни војвода Михља, и од тога тренутка Бранковићи у влашкој земљи више нису добродошли. Војвода је био наклоњен римокатолицима, а Бранковићи су били утврђени православци, од њега им је претила опасност. Потражише уточиште код Јеленине браће, Стевана и Марка Јакшића. Они им обезбедише имање на Фрушкој гори, где Бранковићи, милошћу Божијом и уз велику помоћ руског кнеза Василија Ивановича, саградише манастир Крушедол. У цркви посвећеној Благовештењу, мати Ангелина и епископ Максим Бранковић сместише свете мошти Стефана и Јована. На Фрушкој гори, мати Ангелина потражи мир својој пострадалој души. Предаде се молитви и труду око манастира. Помагала је и светогорски манастир Светог Пантелејмона.
Епископ Максим Бранковић 1513. године долази на трон Београдске митрополије. Корача путевима својих светих предака. За мајку је ово био чудесан догађај. Стефанов и њен првенац Ђорђе, сада митрополит београдски. Иако су је већ притисле године и свој данак однели немили догађаји, она и даље гради. Подиже Сретењску цркву у близини манастира Крушедола и ту се настањује.
Молитва јој је била разговор, помен и радост. У молитви је била ближа Стефану, Јовану и Марији. Троје најмилијих је сахранила, али и даље стоји. Људска душа је као пешчани сат како год да га окренеш, зрнца песка клизе, а губи своју улогу само када се поломи, као и људска душа када се удаљи од Бога.
18. јануара 1516. године одлази последње што је имала на овом свету. Умире митрополит Максим, њена утеха и понос.
Љиљана Хабјановић-Ђуровић овако описује исповест мати Ангелине над моштима Светог Стефана: „У часу када сам спустила свој модри и дрхтави пољубац на мртво чело свога чеда, сетила сам се оне вечери када ми се Света Петка открила Својим живим присуством. Сине мој! Сине!, јекнула сам. Мајка која се молила Светитељки за српски народ и веру православну. За спас душе своје. Мајка која се није сетила да каже: Нека ме надживи син мој! Ти си, Стефане, упркос свему, отишао из ове наше постојбине јада као срећан човек. Отишао си, и испратила су те сва наша деца. А ја сам децу испраћала. Веруј ми, нема већег бола. Нема страшнијег губитка. То ти кажем ја, која сам толико губила и боловала. Сада сте сви ви, моји мили, тамо. Заједно. Ја сам овде. У сузној долини. Чувам ваше књиге. Оно мало ствари које су остале иза вас. Успомене.“
Остаде мати Ангелина да живи, у својим молитвама, да се моли над три кивота још пуне четири године. Умрла је 30. јула 1520. године. Сахрањена је у припрати Сретењске цркве. Касније су њене мошти пренесене у манастир Крушедол, где су почивали сви Свети Бранковићи све до 1716. године. Њихове мошти биле су утеха многима. И баш због тога су и мртви Турцима сметали. Из њихових непомичних тела светлела је православна вера и крепила верујући народ.
Турци спалише манастир Крушедол заједно са моштима Светих Бранковића 1716. године. Али, душа је вечна и неуништива. Три века након те 1716, Бранковића Фрушка гора и даље светли. Светли душама Стефана, Ангелине, Максима и Јована. Сија манастир Крушедол и жезал митрополита Максима.
Нека нас молитвама Преподобне мати Ангелине и свих Светих Бранковића Господ утврди на путу православне вере!
Оливера Балабан
Из књиге ”Мајке хришћанке” објављене 2013. године с благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, а у издању Манастира Светог архангела Михаила на Превлаци. Текстови и интервјуи сабрани у овој књизи писани су за потребе ауторске емисије ”Мајке хришћанке”, емитоване на таласима Радија ”Светигора” током 2009. и 2010. године.
