Преподобни Атанасије Атонски рођен је у Трапезунту од родитеља богобојажљивих. Рано остао сирочетом, но Промислом Божјим неки војвода узе га, доведе у Цариград и даде га тамо на науке. Због кротости и смерности своје био је омиљен код свих својих вршњака. При дечјим играма деца су бирала овога за цара, онога за војводу, а Атанасија за игумана – као неко предсказање!
Свршивши школе Атанасије (до пострижења Аврамије) удаљи се у пустињу Малеинску, близу Свете Горе, где се подвизаваше као ученик чувеног тада Михаила Малеина. Желећи још тешњег подвига, он се пресели у Св. Гору на безмолвије. Но око њега се почну скупљати многи желатељи подвижничког живота те он би приморан да зида своју славну Лавру. У томе му обилно помагаху цареви византијски, најпре Никифор Фока, који је и сам намеравао повући се и замонашити се, а потом Јован Цимисхије. Многобројна искушења наваљивала су на Атанасија и од демона и од људи, но он је као храбри војник Христов свему је одолевао и побеђивао својом безмерном кротошћу и непрекидном молитвом Богу живоме.
Пун благодати Божје он се удостојио видети Пресвету Богородицу, која чудотворно изведе воду из стене и обећа му бити заувек Икономиса (Игуманија) манастира. У раду и у молитви Атанасије је претходио братији својој, и све их је волео љубављу духовног оца и пастира. Смрт му је дошла изненадно. Једном се он подигао са шесторицом монаха на једну новосаграђену препрату цркве, да прегледа зид, који тада зидаху, но зид се провали и њих све затрпа. Тако сконча овај велики светилник монаштва 980. год. После смрти он се више пута јављао својој сабраћи, било да их утеши или накара.
Тропар (глас 3)
Твоме животу у телу и Анђели су се дивили, како си као телесан изашао из невидљиве борбе, свеславни, и ранио демонске војске. Отуда те Господ Христос, Свети Атанасије, награди богатим даровима: Зато моли Господа, оче свети, да се спасу душе наше.
