Тропар, глас 8.
Свештеномучениче Саво Горњокарловачки са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо.
Кондак, глас 8.
Служитељима верним показасте се, Свештеномученици горњокарловачки, Епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима.
Животопис и повест о страдању свештеномученика Саве, Епископа горњокарловачког и са њим пострадалих свештеномученика и новомученика
Мучеништво за Христа није престало да постоји кроз историју Цркве иако је време великих прогона (од I-III века) давно минуло. Хришћане су прогањали незнабожци, али неретко и истоверна браћа, која су на овај или онај начин, најчешће услед догматских заблуда, одцепљивали себе из спасавајуће лађе Православља. Мученици о чијим животима говоримо у овоме свештеном спису, готово су наши савременици, пострадали током Другог светског рата у православној Епархији горњокарловачкој, Српске православне цркве. Стварање НДХ имало је између осталих један од најважнијих разлога, уништавање свега православног и српског, на просторима те вештачки и у крви створене краткотрајне државе. Посебну пажњу творци ове, по плодовима крваве државе обратили су на истребљење клирика Српске православне цркве, особито епископа и парохијских свештеника, неретко им нудећи могућност спасења, одрицање од православне вере. Невине жртве ових помрачених идеолога су митрополити: Доситеј загребачки, Петар дабробосански; епископи: Платон бањалучки и Сава горњокарловачки, као и хиљаде свештенослужитеља који су остали непоколебљиви у отачком исповедању православне вере. Број вернога народа који је пострадао за крст часни и име српско познат је само Господу, који ће их у слави великој објавити при своме другом и славном доласку. Део њихове славе пројављене у времену, као и њихове часне подвиге и страдања сачувана од заборава, посведочена су у многим животописима, монографијама, сећању и записима очевидаца.
Овај скромни труд, допуниће наше знање о Светим мученицима вере епископу Сави и презвитерима Епархије горњокарловачке, чијим молитвама, Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас.
Свештеномученик Сава, епископ горњокарловачки
Овај смирени и скромни, испуњен многим врлинама епископ Цркве, рођен је 6. јула 1884. године у Молу од благочестивих и побожних родитеља Стефана и Јелисавете Трлајић. На светом крштењу добио је име Светозар. Основно образовање стекао је у родном месту, а велику класичну гимназију и богословију завршио је у Сремским Карловцима. Као даровит и вредан ученик показао се и током студија, са највишим оценама завршивши Правни факултет у Београду и одбранивши Правосудни испит у Загребу. Пожелевши да као свештеник послужи Цркви и роду, ђаконски чин примио је на Богојављење, а презвитерско посвећење на Светога Саву 1909. године. Непуне две деценије службовао је као парохијски свештеник у Башаиду. Као савестан и одговоран клирик изабран је почетком 1927. године за референта, а потом и секретара Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Као удов свештеник, примио је монашки постриг 1929. године, у деспотској Крушедолској лаври, где је произведен за архимандрита и постављен за настојатеља манастира. Мудро руководивши братијом
и у свему унапређујући Благовештењску свету обитељ, промисао Божија је овога светога и врлинскога свештеномонаха повела још узвишенијом стазом служења Цркви и роду. Изабран је за викарног епископа сремског и хиротонисан 30. септембра 1934. године у Саборној цркви у Сремским Карловцима, руком такође мученога за веру, Патријарха српског Варнаве. Као викар сремски, Епископ Сава је до новембра 1936. године вршио дужност председника Епархијског управног одбора Архиепископије београдско-карловачке и свега неколико месеци дужност председника Срквеног суда Архиепископије. Као одговоран, трудољубив и марљив посленик на њиви Господњој изабран је за епархијског архијереја упражњене Горњокарловаче епископије са седиштем у Плашком, где је и устоличен 4. септембра 1938. године.
Богом повереном епархијом са љубављу је управљао чувајући хитон Светосавске цркве, не реметећи и не угрожавајући слободу народа других вероисповести. У народу је упамћен као тих, скроман и побожан епископ, увек спреман да жртвује себе ради ближњих. Посебно се са светитељем Николајем жичким истакао у борби против Конкордата, што му касније нису заборавили идејни творци НДХ. Други светски рат затекао је овог марљивог епископа у престоном Плашком, у коме су се већ 21. маја 1941. године окупиле десетине усташа, како би власт над градом преузели од Италијана. Епископа Саву су одмах по преузимању власти прогласили за таоца „нове католичке државе Хрватске“. Усташе су већ 23. маја упале у епископски двор, насилно иселили Епископа Саву и сав намештај превезли у Огулин. Злогласни логорник усташа Јосип Томљеновић, тражио је насилну предају епархијског новца и вредности, наређујући Епископу Сави да напусти просторије јер „његово присуство није ни пожељно ни потребно“. Уз то му је наређено да одмах напусти Плашки и иде у Србију, што је овај храбри епископ Цркве одбио, рекавши да је законити епископ горњокарловачки и да не сме и не може напустити своју Богом поверену епархију и паству. Остајући непоколебљив и не напуштајући епископско седиште свештеномученик Сава ухапшен је 17. јуна 1941. године, са тринаест угледних Срба и свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом. Затворени су и страховито мучени у штали Јосипа Томљеновића, особито Епископ Сава. Дана 19. јула 1941. године усташе су извеле заробљенике, сврстали их по двојицу у ред и одвели на железничку станицу у Плашком у намери да их отпреме у Госпић. На железничкој станици провели су више од седам часова.Епископа Саву су везаног у ланцима зверски малтретирали, не дозвољавајући му ни да седне ради предаха. У госпићком затвору у који су депортовани, новомученици доведени из Плашког су страховито мучени. Половином августа 1941. године из госпићког затвора изведено је око две хиљаде Срба, везаних жицом по двојица и одведени су путем ка Велебиту. Међу тим мученицима био је и свештеномученик Сава. Италијански новинари су сведочили да је на Велебиту током августа 1941. године убијено преко осам хиљада Срба, међу којима се предпоставља да је пострадао и Епископ Сава. Постоји још једно сведочење о мученичкој смрти Епископа Саве, забележено руком свештеника Јована Силашког и објављено у Банатском веснику, а које је Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије Јевтић, записао у књизи „Српска црква у Другом светском рату“. Сведочење свештеника Силашког гласи:
„Године 1941. у Горњокарловачкој епархији завладала је ужасна усташка страховлада. Свештеницима и епископу речено је да више нису пожељни и да морају напустити своје вернике и свој народ. Надбискуп Алојзије Степинац отворено је рекао владици да мора да напусти „хрватски” Карловац иначе ће бити ликвидиран. На то му је владика одговорио „Главу дајем али свој народ не остављам“! Да се надбискуп није шалио видело се одмах. Владика Сава је ухапшен и страховито мучен. За време његовог мучења у Плашком, усташе су певали: „Сви који сте у Христу рођени – у Христа сте се обукли“. Када су владику после мучења повели на стратиште, његова мајка је стајала поред цркве и чекала да га проведу. Хтела је, још једнпут, да види сина и да се са њиме поздрави. Мучитељи јој то, међутим, нису дозволили. Владика је, ипак, везаним рукама благословио мајку и отишао у смрт. Неколико година касније, у башаидску цркву, у којој је владика Сава службовао као месни парох, свратио је непознат човек. Срео је тадашњег управника поште Саву Сараволца. Сава је, иначе, био дугогодишњи појац у башаидској цркви и то са поносом истицао. „Да ли сте познавали владику Саву Трлајића“? – упитао је непознати Сараволца. „Чуо сам да је био свештеник у Башаиду“. „Како да не! Владика ме је школовао. Њему сам захвалан за све што сам у животу постигао“. „Одкуд познајете владику“? „Био сам непосредни сведок његовог страдања“ – одговорио је незнанац. „Усташки мучитељи довели су владику на једну пољану и наставили мучење. Живом су му кожу одрали и посули сољу. Затим су га закопали у земљу. Само му је глава вирила. Потом су довукли гвоздену дрљачу и вукли је преко његове главе, све док није душу предао Господу. Даље не знам. Биће да су га усташе бацили у једну од многобројних јама у том крају, српских гробница. Ни смрт га, дакле, није одвојила од народа“. Непознати се окренуо и отишао, а Сава је остао скамењен, не успевши да га упита за име…“
Само Богу Живоме познато је како је и где свештеномученик Сава завршио свој страдалнички живот. Једно је сигурно, ушао је у радост Господа кога је посведочио мученичком крвљу.
Свештеномученик Сава је са другим свештеномученицима и мученицима, уписан у Диптихе Светих, током редовног заседања Светог архијерејског сабора, Српске православне цркве, 1999. године. Литургијски се спомиње 4. јула по јулијанском, односно 17. јула по грегоријанском календару.
Свештеномучениче Саво, епископе горњокарловачки моли Бога за нас!
Извор: Епархија горњокарловачка
