Преподобна Анастасија, некада Ана Немањић, рођена је у првој половини 13. века, претпоставља се око 1125. године. У браку са српским великим жупаном Стефаном Немањом, коме је била једина супруга, веома привржена до краја живота, родила је три сина: Вукана, Стефана и Растка ‒ Светог Саву, а претпоставља се и неколико кћери. Једна од најзначајнијих женских историјских личности средњовековне Србије, веома честитог живота и племенитог карактера. У изворима се само помиње као „пуна добрих дела“, она која је „творила угодна дела пред Господом“, „нежна мати“ и „милосрдна госпођа“. Нема поузданих историјских података о њеном пореклу. О Светој Анастасији највише говоре васпитање њених синова и дух који је као родитељ са Немањом морала однеговати код њих, што потврђују извори: „и научивши их светим књигама и врлинама, весељаху се у Господу“.
Сва тројица Аниних синова свој животни пут завршила су примањем „анђеоског лика“ тј. монашког чина: Вукан добивши име Теоктист, Стефан добивши име Симон, а Растко добивши име Сава. Ово не треба да чуди, јер је у средњем веку поред „племства по крви“, посебно неговано „племство по духу“, богољубивости и учености. И сама Ана је одлуку о примању монашког пострига донела у договору са супругом и заједно су је испунили одричући се од света у Расу, у исти дан замонашени из руку епископа Калиника на Благовести 1196. године. Преподобни Симеон је отишао у Студеницу, а Анастасија „примивши свети лик“ у Манастир Пресвете Богородице у Топлици код данашње Куршумлије, који је претходно основала са Немањом. Стефан Првовенчани у Житију Светог Симеона описујући тренутак када Немања Ани предаје на управу Богородичин Манастир, цитира пророка Соломона (Приче Соломонове, 31, 10) описујући брачни живот своје мајке: „Јер о овој рече мудри: „Часна жена у дому мужа својега више вреди од бисера и драгог камења“. Земаљски мисле о бисеру и камењу. Трошни су камен и бисери; а пророк мисли на онога који је пун добрих дела, као бисера и драгог камења. На то се она угледа, творећи угодна дела пред Господом у дому мужа својега“ (Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Београд 1988, стр. 66). Заједничкој одлуци о примању монашког „образа“ супружника вероватно је допринео и завет који су, по српском средњовековном писцу Теодосију (1246‒1338), аутору Житија Светог Саве, она и супруг дали Богу молећи се да им у позним годинама подари треће дете ‒ Растка, након чега ће се „свако за себе у чистоти тела све до краја живота сачувати“.
Преподобна Анастасија упокојила се у Господу 21. јуна 1200. године. Сахрањена је у припрати Богородичине цркве у Студеници, где су за време археолошких радова осамдесетих година прошлог века откривене њене свете мошти. Непосредно изнад гроба је дивна фреска из 1568. године на којој је Анастасија насликана како се одевена у расу и огртач, покривене главе и испружених руку клечећи моли Богородици на престолу са малим Христом, обраћајући јој се речима: „О, Пресвета Дјево и Бога нашега Мати, прими мољење рабе своје монахиње Анастасије“. У част Преподобне Анастасије је од најфинијег светогорског сребра, злата и драгог камења израђен драгоцени кивот, у који су њене свете мошти похрањене 1996. године.
Извор: Манастир Студеница
Фото: Манастир Студеница
