Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Доњем манастиру Острогу, 22. јун 2014. године
У име Оца, и Сина и Светога Духа.
„Добро је утврђивати срце благодаћу, а не јелима“ – поручује нам Свети апостол Павле. И тим његовим ријечима указано је на начин нашег живљења и нашег призвања и наше обавезе и открива нам се нешто много важно: да човјек не смије да гради свој живот на јелима, на пролазној храни, на бризи само о ономе што је земаљско, на бризи о своме тијелу. А то из разлога што човјек није само тјелесно биће, него је духовно биће. Тијело тражи своју храну, има потребу, тако га је Бог устројио, да не може да опстане, не може да настане, не може да расте без хране, и не само човјеково тијело, него тијело свакога створења. Свако створење мора да се храни да би могло да расте, да би могло да опстане, да би могло да донесе плода правога и истинскога. То важи и за животињски свијет, то важи и за биљни свијет, а утолико прије то важи за човјека, јер човјек јесте и тјелесно биће, као што је записано у ријечи Божијој да је Господ узео прах земаљски и обликовао га Својом руком. Али онда га је задахнуо дахом живота и „постао је човјек душа жива“.
Што значи јесте прах земаљски, од земље смо створени, и као што то говоримо када испраћамо некога од браће наше и сестара на онај свијет: „Земља си и у земљу ћеш отићи.“ Као што тамо сви људи одлазе, оно што је од земље, оно се враћа земљи. Међутим, човјек, за разлику од осталих створења и бића није само земаљско биће, није само од земље створен, није само тјелесно биће, него је и биће задахнуто Дахом Божијим. Човјек је при стварању постао душа жива, душа жива и тијело и земаљски прах уједињени то је човјек, човјек је двоструко биће, духовно и тјелесно. И као што тијело човјеково има потребу за храном, и не за било каквом храном, тако и човјекова душа има потребу за храном. Не храни ли се, тијело умире, распада се и оболијева. Не храни ли се душа човјекова, и она умире, распада се и разболијева се. Као што тијело има своје здравље и начин како задобија то здравље, тако и душа човјекова има своје здравље и начин на који задобија и стиче то своје здравље. Није свеједно, дакле, каквом храном се храни тијело. Данас, видимо, дошло је до промјене у исхрани човјековој и природно да је та промјена вјештачка храна, којом се човјек храни. Хибридна храна којом се човјек храни, она узимана, и уношена у човјеков организам, она и организам човјеков претвара у хибридни организам. И није случајно што су се појавиле болести којих никада није било у древним временима када се човјек хранио природном храном, сада то називају еко-храном. Чудна ли чуда! Шта му то значи ,,еко-храна” и ,,еко-производи”? То је природно, оно што је Бог дао, што човјек онда сије, човјек обрађује и то уноси у свој организам и онда тај организам од здраве хране бива здрав организам, а храна болесна, нездрава храна, она онездрављује и човјеков организам и зато је толико данас тих болести које су се појавиле у наше вријеме и које представљају велики проблем за човјечанство, за свако људско биће.
А као што постоји храна за човјеков организам, за тијело његово, тако постоји и храна за човјекову душу! И душа хоће хљеба, хоће хране, хоће да се храни људска душа. Другачија је храна за људску душу од оне хране којом се хранимо за тијело. Нажалост, ми заборављамо и превиђамо да и душа човјекова хоће храну. То заборављају нарочито родитељи који се старају и брину о тјелесном здрављу своје дјеце, о храни. Брину о томе да заврши школу, да нађе неки посао, да ради да би могао да заради, да би могао да се храни, да се издржава, притом заборављајући да то дијете има и душу, а не само тијело, и да о њој треба брига много озбиљнија него о тјелесној храни, и да је душа важнија од тијела, а обадвоје је важно. Тако је Бог удесио да све има своју мјеру: душа има своју мјеру, а тијело има своју мјеру, тијело је у служби душе човјекове, у служби оног што је важније у човјеку и што је драгоценије. Није Господ рекао: Шта вриједи човјеку да цио свијет задобије, а тијелу своме науди; него каже: „Шта вриједи човјеку да цио свијет задобије, а души својој науди?“ Заборави душу, заборави да је духовно биће, да је душевно биће, све поистовећује са земљом, са тијелом и све своје бриге, и то је једна од највећих опасности савременог човјечанства, савремене цивилизације која је кренула тим путем на начелу, мање-више прихваћеном, „тијело си и само тијело“, као што је говорио неки од философа европских: „тијело си и само тијело“.
Савремени човјек се креће ка том правцу и основна његова брига јесте брига о тијелу и о његовом задовољењу, а зато душа човјекова данас јауче више него икада, и гладна је људска душа, гладан је човјек. Тијело има свој смисао, али и душа заједно са тијелом има свој много већи смисао. Није Бог створио човјека само за земљу, чак ни црви, ни мрави нијесу само за земљу, него и они имају неки дубљи смисао, а камоли човјек, биће створено по лику и по подобију Божијем. Човјек је створен за вјечност, за непролазност. Зато управо што јесте створен по лику и по подобију и слици и прилици Божијој човјек је створен, божанско нешто је уграђено у човјека. У сва бића има божанскога, али посебно у човјеку, који је круна божанске творевине. Зато нам и каже апостол Павле: „Према благодаћу да се утврђујете, а не само храном.“ Храна јесте утврђење, тјелесна храна, али благодат као духовна храна, дар божански, то је храна за људску душу, то је оно без чега људска душа не може да опстане. Ако је Бог дух вјечни и непролазни, онда и човјек, који је створен по Његовом лику, онда и ми као духовно и као душевно биће, онда треба, да би могао да се истински храни душевно и духовно, он мора да прими Духа и Даха Божијега, да се тиме храни.
То јесте наука Божија, Ријеч Божија, истина Божија, то јесте Свето јеванђеље, ту храну нам је дао Господ када нам је рекао да је Он хљеб живота који силази с неба. „И сваки који једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити.“ Храна коју Бог даје, храна која јесте Бог, јесте храна за вјечни живот! То је храна која, не само што човјекову душу и његов дух чини вјечним и непролазним, него и човјековом тијелу даје снагу да преброди превалију смрти, и непостојања и ишчезнућа. Отуда то да поједини људи овдје на земљи, а то су управо свети Божији људи, не само што су запамћени од других људи и њихових потомака, него су запамћени, што је још важније, од живога Бога, Бог их је запамтио, уписао их је у књигу Свога вјечнога живота, дао им је дарове неисказиве, духовне, душевне, дао им је мудрост и знање. А то јесте храна небеска, којом су се и они осветили и просветлили, а и друге су освећивали и просвећивали док су били живи. Али не само док су били живи, јер та и таква храна је бесмртна, она не може да ичшезне. А у исто вријеме, та духовна храна, ти дарови који добијају од Бога свети Божији људи, Црква Божија, која је носилац тих дарова благодаћу Божијом, преко тих дарова и тијело човјеково обесмрћује се.
Да не идемо далеко, ево нам моштију Светога оца нашега Василија Острошкога. Природно, требале су потпуно да се распадну и кости од времена и година, а камоли његово тијело. Ево га, руке његове благодатне, ноге његове, пресвлачили смо га. Па наш владика, насљедник његов херцеговачки Атанасије, кад смо га пресвлачили са патријархом Павлом, он у својој смјелости каже Светом Василију: „Светитељу, дај помјери руку“. Да може да навуче стихар на његову руку, са таквом смјелошћу са њим разговара. Додуше, нијесу сви тако. Када је, блаженог спомена, митрополит дабробосански Владислав, такође пресвлачио 1971. године, када је прослављена 300-годишњица упокојења Светог Василија, причао нам је, блаженог спомена, патријарх Павле, добра и честита душа благочестива Владислава митрополита, који је син једног познатог пјесника, Исаије Митровића, он се био згучио ту негдје поред ћивота, није смио ни да погледа Светог Василија. Толико је имао страха Божијега у себи. А Атанасије каже: „Помјери руку светитељу, да те обучемо, да те украсимо“.
Ових дана смо пресвукли и мошти старца Јустина Ћелијског. Велика Божија благодат. Он је прогнан био, прогнан са универзитета, прогнан од власти, полиција га гонила, увијек га је пратила полиција тридесет година, али је хранећи своје тијело по потреби, по мјери, постећи дан и ноћ, он је прије свега, хранио своју душу, вјером, надом, љубављу, истином Божијом, добротом Божијом, мудрошћу Божијом, непрекидно, учећи се, из Откривења Божијег, Светога писма Новога и Старога завјета и тумачећи Свето писмо, па онда учећи се од Светих отаца који су Богом надахнути били, апостоли и њихови наследници до Светога Саве и наших времена. Био је прогнан, прогнан да би био заборављен, да не би могао да врши утицај на студенте, на народ, на омладину онога времена његовога, али оно што је свјетлост, Божија свјетлост, Божија истина, Божији људи, не могу бити сакривени! И ево, кад смо га пресвлачили, одакле све није било оних који су се окупили око његових светих моштију, који су изашли на свјетлост дана. Из Јеладе, из Бугарске, из Румуније, из Русије, из Западне Европе, и Француза и Њемаца, из Америке и Аустралије, око петнаест хиљада људи се окупило без наредбе, сами подстакнути љубављу према дивном и чудесном сасуду Божије благодати, новојављеном Оцу Јустину, слично Светом Василију и другима који су прославили Бога и које је Бог прославио, али који су знали да треба хранити сигурно и тијело, у једној мјери, али у исто вријеме хранити и душу, хранити душу храном која њој припада. И зато их је Бог уздигао и зато су они и узрасли у тим дивним и великим даровима које су примили од Господа, облагодаћени утврдили се не на ономе што је пролазно и што је ништавно. Утврђивати себе само на тјелесном живљењу, само на тјелесној храни, поједемо, претвори се у наш организам и полако, оно што смо појели, претвори се у измет, а и ми сами полако, без обзира колико се трудили и колико нам доктори помагали, наше тијело не може се одржати том храном, дође дан, дође дан старости, болести и човјек нестаје са ове земље.
Свети четвородневни Лазар, који је васкрсао из мртвих, као што знамо из Јеванђеља, он је био епископ на острву Кипру, послије свога васкрсења и послије Христовог Васкрсења и Вазнесења, отишао је и проповједао Јеванђеље на Кипру. И никада се, каже записано предање, није насмијао послије свога васкрсења. Како ли би се насмијао кад је сагледао сав ужас људског распадања и смрти и ништавила људскога? Није могао да се насмије. Само се једанпут насмијао! Па га пита његов ђакон: „Свети, што се смијеш? Никада те нијесам видио да се смијеш.“
А он каже: „Како да се не смијем? Видим прах како краде прах.“ Видео некога како краде ћуп. Код Грка, па и код нас, али код Грка посебно су били они ћупови лијепо рађени и неки се нашао да краде неки ћуп, а ћуп је прах и прашина. „Видим прашину како краде прашину.“ Онај који је сам прашина ено га краде прашину. Онај који се кити само прашином и прахом, земаљским хљебом и храном и само о њему брине, тај је слијепац незналица, самог себе осуђује на ништавило, на пропаст. Али онај који се храни духом, то јесте смисао Цркве Божије, то јесте смисао Јеванђеља, то јесте смисао светиња које нас привлаче и које нас освећују, тај се не утврђује на ономе што је ништавно и што је пролазно, него се утврђује на Ономе који је непролазан, који је вјечан! На Његовом дару, Његовој благодати, на Његовој истини, Његовој мудрости, на истини Божијој, коју нам је Господ донио када је постао човјек и када се уселио у нас пун благодати и истине, како каже Свети јеванђелист Јован.
Такав је био и Свети Кирило Александријски, сасуд Божије благодати, данас га прослављамо, такав је био и Кирило Бјелозерски, светитељ руски у 15. вијеку, у вријеме Нила Сорскога. Дивна два изданка свете Русије, свете руске земље, светитељи Божији који су освештали и земљу, освештали и народ, своје савременике, а ево и данас се сјећамо и учимо се на њиховом светом примјеру, као и на примјеру великог богослова Цркве Божије Кирила Александријског.
Молитвама светих Божијих људи, Светог оца нашег Василија, нека би и ми се утврђивали благодаћу, а не тјелесним јелима, да би нам Бог подарио живот вјечни и непролазни, у Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.
Транскрипт Данило Балабан
